U istoriji čovečanstva postoje neki univerzalni simboli koji se prenose vremenom i upravo protokom vremena oni dobijaju još veći značaj i težinu.

Primeri takvih simbola uglavnom se nalaze u prirodi oko nas i u najvećem broju slučajeva nisu nešto što je napravljeno od ljudske ruke. Takvi simboli jesu predmeti ili pojave koje su postojale sa nama i uz nas oduvek, i postojaće i dugo posle naše smrti.

Venac predstavlja izuzetak.

U prvobitnim društvima i u kasnijim razvijenim civilizacijama, venac je predstavljao krug, sunce, krunu koju samo glavni, samo gospodar može da nosi. Pravio se od raznih bilja i retkih materijala. Što ređi materijali, to je venac, to jest kruna, vrednija.

Korak kasnije pobednici prvih Olimpijskih igara dobijali su kao nagradu vence od maslinovih listova i grančica i na taj način su se donekle izjednačavali sa gospodarom, makar naredne četiri godine.

Pojavom hrišćanstva venac ima potpuno drugu ulogu i svrhu.

Isus Hristos, Sin Božiji, na svom putu ka Golgoti, brdu pokraj Jerusalima, gde je razapet na krst, na svojoj glavi nosio je venac od trnja koji mu je drao kožu na glavi, a rulja je sa podsmehom dovikivala da taj trnov venac predstavlja Mesijinu krunu.

Od tada, za nas hrišćane, venac ima poseban značaj.

Oko njega se odigravaju svi bitni događaji u životu jednog čoveka. On se plete i posebno pravi prilikom venčanja, ali i prilikom smrti čoveka, jer je smrt zbog Hrista postala samo još jedan događaj u našem životu, a ne i kraj istog.

Srpski narod daruje, pogotovo deci, venčiće na Lazerevu subotu (Vrbicu) i postoji još niz verovanja i običaja koji su vezani za vence i venčiće.

Svakako, od primanja hrišćanstva, venac postaje simbol nebeskog carstva, a ne zemaljske krune. Venac postaje simbol strasti i stradanja, muke i ispovesti.

Neku vrstu mogućnosti ispovesti porobljenom srpskom narodu, davao je i časopis „Vijenac“.

      Ovaj list štampan je u Srbiji u 19. veku. Iako je nesumnjivo imao veliki uticaj na srpski narod, posebno van Kneževine Srbije, nije dugo izlazio.

Zbog tog podatka, jasno je da se ne mogu naći obimni istorijski materijali o ovom listu.

Da je vrlo bitno šta pišemo, čitamo i činimo za života, govori i jedan zanimljiv podatak, pogotovo za nas Leskovčane, o ovim novinama.

Naime, časopis je dozvoljavao određene komentare i „običnom“ svetu pa su se tako na njegovim stranicama neretko nalazili kraći tekstovi pismenih ljudi iz Leskovca, Niša, Pirota, Vranja.

Iz 1874. godine ostao je zabeležen komentar jednog Leskovčanina u časopisu „Vijenac“, koji je glasio: „Turci oćeju da nas poturče, Bugari pobugare, Latini polatine, a Grci pogrče“.

Ovo svedočanstvo jednog običnog, radnog čoveka posebno dobija na težini kada se zna da je ono napisano samo dve godine pre rata sa Turcima i samo tri godine pre konačnog oslobođenja juga Srbije.

Ono zaista jeste bitno istorijsko svedočenje, jer je jasan pokazatelj pritisaka na stanovnike ovih krajeva, koje su oni junački izdržali i pored godina zabranjenog kontakta sa samom maticom.

Časopis „Vijenac“ imao je jednu od ključnih uloga da ukaže ljudima u oslobođenoj Kneževini Srbiji, kakav teror proživljavaju njihovi sunarodnici i braća. Na taj način list je uspeo da podigne borbenu gotovost svih stanovnika i da nacionalno jedinstvo doživi „tačku ključanja“ 1877. godine, ali i 1912. i 1913. godine.

     Danas u Srbiji nema časopisa koji bi povezivao Srbe sa dve strane Drine. Nema tog vijenca koji spaja sve Srbe na Balkanu, ali i u svetu. Na našoj generaciji je da taj vijenac izgradimo čvrsto i da u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti ponovo doživimo tu „tačku ključanja“ nacionalnog jedinstva i sloge. Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa gradom Leskovcem.