Na inicijativu udruženja građana „Naše porečje“ danas je u Vučju i Leskovcu obeleženo 100 godina od početka rada profesora Borisa Nepokupnoja u leskovačkoj Gimnaziji. Svečanost je počela u 11 časova na Starom groblju u Vučju, gde je obnovljen spomenik ovom velikom Rusu, Vučjancu, Leskovčaninu. Samu obnovu spomenika podržao je „Ruski naučni institut“, te se na taj način država Rusija odužila pukovniku njene Carske vojske.
Svečanost je posle podneva nastavljena u Gimnaziju u Leskovcu, u kojoj je Nepokupnoj izveo dvadeset i sedam generacija kao profesor gimnastike i ruskog jezika. U jednom od tekstova našeg prošlogodišnjeg projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji je urađen u saradnji sa gradom Leskovcem, pominjali smo ukratko lik i delo ovog izuzetnog čoveka.
Današnja „Leskovačka subota“ idealna je prilika da se podsetimo kako nas je svojim radom zadužio Nepokupnoj, u Vučju poznat kao Boris Rus.
Rođen je 20. januara 1878. godine u Kozačkoj oblasti.
Šira javnost u Rusiji ga prvi put upoznaje 1912. godine, kada je Nepokupnoj učestvovao na Olimpijskim igrama u Štokholmu (zanimljivo, 1912. bilo je i prvo učešće Kraljevine Srbije na OI). U leskovačku Gimnaziju dolazi u proleće 1926. godine. Završio je vojnu akademiju, kurs za gimnastiku u Taškentu i školu za mačevanje u Petrogradu. Pre dolaska u naš kraj bio je aktivni oficir u carskoj vojsci, pripadnik 6. konjičkog puka. Njegov puk je naneo teške gubitke Crvenoj armiji, zbog čega se u godinama posle Drugog svetskog rata Boris pribojavao odmazde.
Dao je nemerljiv doprinos razvoju fizičke kulture i pedagogije u Leskovcu, zbog čega je u više navrata biran za načelnika Sokolskog društva u našem gradu. Na njegovu inicijativu, školske 1929/30, kupljen je prvi mačevalački pribor u Gimnaziji, i od te godine mačevanje postaje sastavni deo fizičke kulture leskovačkih gimnazijalaca.
Zanimljivost koja je vezana za Nepokupnoja tiče se njegovog porekla. Boris je tvrdio da su njegovi preci Srbi, doseljeni na Kuban, a da su se u Srbiji prezivali Nepokupovići. Za nekoliko vekova koliko su Nepokupovići ili Nepokupnoji boravili na Kubanu, stekli su veliko bogatstvo. Do početka Velikog rata imali su posed velik gotovo 600 hektara.
Verovatno zbog svog porekla, Boris se ponajbolje uklopio od svih ruskih nastavnika i emigranata, kojih je u našoj zemlji bilo na hiljade. Ostao je stanovnik našeg grada sve do smrti 1972. godine. U 85. godini života, stanovnici Vučja pronašli su njegovo telo pored reke Vučjanke, u čije je prirodne lepote bio veliki zaljubljenik, i pored koje je provodio gotovo svaki slobodni dan.
Često je govorio kako je Kukavica, na koju se prvi put popeo 1929. godine, raj na zemlji i da ga seća na detinjstvo. Od 1929. do 1972. trajala je ljubav između planine i čoveka, između Kukavice i Borisa, a Bog je hteo da upravo na mestu koje ga je podsećalo na rodni kraj ode na večni počinak.
Naša je dužnost da sećanje na ovakve ljude održimo živim, a najbolji način su upravo inicijative poput današnje.
Za sam kraj, kao uspomenu na profesora Borisa, pročitajte njegovu omiljenu pesmu „Jedro” koju je napisao Mihail Ljermontov.
