Pesnički je roditi se u proleće. Mnogi književnici kao da su to znali, kao da su mogli da biraju da na svet dođu baš kada sve cveta. Ipak, našoj redakciji su zbog toga napravili problem. Prosto ne postižemo da obuhvatimo našim „Književnim utorkom“ sve značajne književnike rođene u martu i aprilu. Zato sa zakašnjenjem donosimo i tekst o Momčilu Momi Kaporu, koji je rođen osmog aprilskog dana 1937. godine.
Momo Kapor bio je pisac i slikar koji je uspeo ono što je retko ko – da istovremeno bude i ozbiljan autor i miljenik široke publike. Rođen je u Sarajevo, a detinjstvo mu je obeležila tragedija kada mu je majka stradala tokom bombardovanje Sarajeva 1941. Posle rata dolazi u Beograd, grad koji će postati njegova glavna inspiracija i gotovo neizostavan junak njegovih knjiga.
Po obrazovanju je bio slikar. Završio je Akademija likovnih umetnosti u Beogradu, ali ga je život odveo i u novinarstvo i književnost. Upravo ta širina dala je njegovom pisanju posebnu boju: Kapor ne piše „iz kabineta“, već iz života, iz kafića, sa ulice, iz razgovora i putovanja. Tokom devedesetih radio je i kao ratni reporter, što je njegovom delu dalo dodatnu ozbiljnost i sloj iskustva.
Njegove knjige su pitke, ali ne i površne. U romanima poput „Foliranti“, „Una“, „Beleške jedne Ane“ ili „Provincijalac“ govori o ljubavi, mladosti, razočaranjima i onim sitnim, svakodnevnim trenucima koji zapravo čine život. Njegovi junaci su obični ljudi, ali ih on posmatra sa toplinom i razumevanjem, često uz dozu humora i blage ironije.
Kapor je umeo da uhvati atmosferu – naročito Beograda kakav danas mnogi pamte kroz nostalgiju: grad kafana, umetnika, slučajnih susreta i dugih razgovora. Pisao je jednostavno, razgovorno, kao da sedi preko puta čitaoca. Upravo zato su ga jedni obožavali, dok su ga drugi, naročito deo kritike, osporavali smatrajući ga „previše lakim“. Ipak, njegova popularnost i uticaj teško se mogu osporiti.
Pored pisanja, stalno je slikao i često ilustrovao sopstvene knjige, pa se kod njega reč i slika prirodno dopunjuju. Njegov umetnički izraz, bilo književni ili likovni, uvek je nosio isti pečat – neposrednost, duh i neku tihu setu.
Preminuo je 2010. godine u Beogradu, ali je ostao prisutan kroz svoje knjige koje se i danas rado čitaju. Momo Kapor nije bio samo pisac priča – bio je hroničar jednog vremena i jednog grada, i možda baš zato deluje kao da njegove rečenice i dalje žive među ljudima.
Za kraj, preporučujemo da pogledate kratak snimak u kome Kapor priča anegdotusa Mihalkovim, te razgovor o razlici između “istočnog” i “zapadnog” načina zivota i razmišjanja: https://www.youtube.com/shorts/QMp-IDhuaHU
Naslovna fotografija preuzeta sa portala „Serbia.com“.
Fotografija se u originalu nalazi na na portalu „Zadužbina Momčilo Momo Kapor“.
