Jedan od naših prvih tekstova iz rubrike „Književni utorak“ posvetili smo upravo Mehmedu Meši Selimoviću. Ipak, tom prilikom nismo pisali o Mešinom životu i delu, već smo razrešili određene lažne nedoumice oko pitanja da li je Meša srpski, jugoslovenski ili bošnjački pisac. Na to banalno pitanje je pisac odgovorio još za života, te se jasno izrazio kao srpski pisac (više o tome: https://leskovackeprice.com/knjizevni-utorak-lazne-dileme-oko-mese-selimovica/).
Pre dva dana obeleženo je 116 godina od Mehmedovog rođenja. Zato vam danas donosimo kratak tekst o značaju Selimovića za srpsku, pa i evropsku književnost.
Mehmed Meša Selimović rođen je u Tuzli, u tadašnjoj Austrougarskoj, u muslimanskoj porodici, a školovanje ga vodi u Beograd, gde studira srpski jezik i književnost. Već tada se oblikuje kao čovek sklon razmišljanju, analizi i unutrašnjim preispitivanjima, što će kasnije postati srž njegove književnosti.
Drugi svetski rat ostavio je dubok trag u njegovom životu. Kao učesnik partizanskog pokreta verovao je u ideale pravde i jednakosti, ali ga je lična tragedija, streljanje njegovog brata od strane istih tih vlasti (komunista), trajno uzdrmala. Taj događaj nije bio samo porodična nesreća, već prelomni trenutak koji će oblikovati njegov pogled na svet: sumnju u sistem, u pravdu, u granice ljudske moći i moralnosti.
Posle rata živi i radi u Sarajevu kao profesor, dramaturg i urednik, aktivno učestvujući u kulturnom životu. Ipak, vremenom dolazi do razočaranja i osećaja nepripadanja, pa se seli u Beograd, gde ostaje do kraja života. Umro je 1982. godine, ali su njegova dela nastavila da žive mnogo snažnije nego što bi se moglo očekivati od jednog pisca „svog vremena“.
U književnosti, Selimović se izdvaja po tome što nije pisao brze, lake priče. Njegovi romani su spori, duboki i misaoni, puni unutrašnjih monologa i moralnih dilema. Njega ne zanima samo šta se desilo, već zašto se desilo i šta to znači za čoveka iznutra.
Njegovo najpoznatije delo, „Derviš i smrt“, upravo je takva priča. Kroz lik Ahmeda Nurudina, derviša koji pokušava da pronađe pravdu za svog brata, Selimović prikazuje kako se čovek postepeno menja kada se suoči sa nepravdom sistema. To nije samo roman o jednom vremenu, već o svakom vremenu u kojem pojedinac stoji naspram vlasti i pokušava da sačuva sebe. Lik Ahmeda Nurudina jasna je aluzija na samog pisca. To je čovek koji ima određenu moć, ali koji i pored toga ne uspeva da od sistema zaštiti svoje najbliže.
Slične teme nastavlja i u romanu „Tvrđava“, ali sa nešto više topline i nade. Tu je fokus na običnom čoveku koji, uprkos svemu, pokušava da pronađe smisao, ljubav i mir. Ako je „Derviš i smrt“ knjiga o sumnji i lomovima, „Tvrđava“ je knjiga o pokušaju da se živi uprkos tim lomovima.
Pored ova dva romana, pisao je i pripovetke i memoare, među kojima se posebno izdvajaju „Sjećanja“, gde otvoreno govori o svom životu, dilemama i razočaranjima. Ta knjiga dodatno pomaže da se razume koliko je njegova književnost lična i proživljena.
Upravo u toj sposobnosti da lično iskustvo pretvori u opštu, ljudsku priču leži njegova najveća vrednost.
Naslovna fotografija preuzeta sa Vikipedije.
