Pre tri dana, 26. aprila, obeležili smo tačno 115 godina od rođenja velikana srpske književnosti, Meše Selimovića.

Svake godine oko tog datuma javljaju se određeni tumači Mehmedovog života, uglavnom i najviše iz Sarajeva. Odlika velikih je imanje, a odlika malih je nemanje, zato mali vole da prisvajaju od velikih. Odlika najvećih je, pak, da ne daju malima da otuđe ono što je njihovo.

Nije bitno eksplicitno iskazati svoju pripadnost određenoj naciji ili narodu, ako suštinski pokažete osnovnu crtu tog naroda. Suštinska crta srpskog naroda je (makar bila nekad), nepokolebljivost i gađenje prema ulizicama, a evo šta je Selimović govorio o takvima: „Ulizice – to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji. Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi. Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.”

Da je hteo da bude politički korektan, da je hteo da se ne zamera, mogao je u svom testamentnom pismu da napiše da je Jugosloven ili Bošnjak ili građanin sveta. Ipak, to nije put kojim je Meša želeo da pođe u svojim poslednjim ovozemaljskim trenucima. Zato jasno piše:

Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.

Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem.Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ’Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.