Čovek koji ne čita dobre knjige nema nikakve prednosti u odnosu na onoga koji ih uopšte ne čita.

– Mark Tven

U ovoj misli istaknutog prijatelja Nikole Tesle leži puno istinske mudrosti i prožimanja književnosti u njenoj suštini. Ipak, možemo dati sebi za pravo da pretpostavimo da je čuveni američki književnik ovde mislio na knjigu kao alat za učenje i saznanje na prvom mestu, i knjigu kao snažno oružje za oplemenjivanje duha na drugom mestu.

Uzeti štivo posle koga nećete naučiti ništa, uzeti književni komad, a ne doći ni u jednom momentu do neke vrste katarze, zaista jeste uzaludan, pa i štetan posao.

Međutim, iz ove Tvenove konstatacije možemo izuzeti propagandiste i njihove propagandne bljuvotine.

Postavlja se logično pitanje – Kako propagandna dela ne ulaze u skup štetnih slova, reči i rečenica?

Odgovor je poprilično jednostavan. Dela koja imaju za cilj suptilno nametanje određenog mišljenja, koriste samo jednu, uglavnom iskrivljenu, prizmu gledanja na stvari. No, iz te iskrivljene slike često se može lakše doći do istine negoli samim traganjem za istinom.

Na vrhu liste propagandista modernog doba nalazi se Juval Noa Harari. Njegov zadatak je predstavljanje neoliberalnog sistema kao najidealnijeg za ljudski napredak (što potkrepljuje nekim nebitnim brojkama i statistikama). Osim toga, on nam donosi ideju nekog novog Natčoveka bez ikakvih dilema, ispitivanja, ogleda. Dakle, Hararijev natčovek je kao da ste Ničeovog natčoveka kupili na pijaci.

Elem, spletom (ne)srećnih okolnosti, knjiga Homo deus gorepomenutog Juvala, završila je pod prstima autora teksta. U hrpi floskula koje su veličale i pravdale neoliberalni sistem, našla se jedna zastrašujuća istina, koju pisac doživljava samo kao neminovnost čovekovog napretka: „Novovekovni sporazum postavlja dakle pred ljude ogromno iskušenje udruženo s jednom gorostasnom pretnjom. Svemoć je pred nama, gotovo da nam je nadohvat ruke, ali je ispod nas razjapljen bezdan potpunog ništavila. Na praktičnom nivou naš savremeni život sastoji se od neprekidne potere za srećom u jednom svemiru lišenom smisla. Naša savremena kultura najmoćnija je u istoriji i bez prestanka istražuje, izumljuje, otkriva i raste, ali istovremeno je muči više egzistencijalnih strepnji nego ijednu prethodnu kulturu.”

Harari nam dalje objašnjava kako se čovekov napredak zasniva na traženju moći, a ne na traženju smisla, i da na taj način čovek postaje Bog. Takođe, da bi dosegao Boga, čovek mora da zbaci okove moralnosti, a samim tim i teške lance tradicionalizma i nacionalne svesti, te da na taj način postane deo „novog čovečanstva”.

Da bi zaokružili naš uvodni deo, pozvaćemo se na nekoliko bistrih reči profesora Slobodana Vladušića, koji u potpunosti ogoljava čitav koncept pomenute propagande: „Ova tri primera ukazuju na isti fenomen: Ljudi se prividno dobrovoljno odriču svog kolektivnog/nacionalnog identiteta, smatrajući ga ili nepostojećim ili inferiornim, i tako postaju prazne biočestice, svedene samo na puku biološku egzistenciju.”

I jedan i drugi suštinski govore o istim stvarima, samo su na različitim polovima. Jedan nas ubeđuje da smo deo najnaprednije civilizacije i da je naš besmisao i pretvaranje u biočesticu normalan put ka napretku, a drugi nas upozorava o nazadnosti ove civilizacije i gromko apeluje da se ne smemo utopiti u Megalopolis.

Da smo mnogo bliži Hararijevom bodrenju i tapšanju po ramenu nego Vladušićevim upozorenjima, potvrdio je Vaskrs leta Gospodnjeg 2025. a tu tezu će, kao po običaju, učvrstiti predstojeći 1. maj.

JEDAN DOGAĐAJ SA FRONTA I DVE SCENE IZ CRKVE

Početne godine Prvog svetskog rata odnele su brojne živote na svim frontovima. S razlogom je taj vojni sukob, koji je otpočeo na leto 1914. godine, dobio nadimak Veliki rat. Zima iste godine donela nam je jedan presedan u istoriji ratovanja. Naime, nekoliko dana pre obeležavanja Božića, nemački i britanski vojnici su na određenim delovima Zapadnog fronta samoinicijativno proglasili primirje. Poznato je da se na ničijoj zemlji tada igrao fudbal između dve zaraćene strane.

Podsećanje na ovu priču nema za cilj, poštovani čitaoci, da vam utopli srca i smiri duše. Setili smo se ove dobro poznate epizode, kako bismo shvatili veličinu praznika rođenja Isusa Hristosa. Vojnici dva zakrvljena, ali još uvek hrišćanska naroda, rešili su da u ime Gospodnje, barem nakratko, prekinu pucnjavu, klanje i ubijanje. Dokazali su da je jedinstvo u Hristu moguće u bilo kojoj situaciji.

A 111 godina kasnije, nazadovanje je jasnije nego ikada.

Naime, pred samu Svetu Liturgiju, pred ponoć, u crkvenom dvorištu u Leskovcu se jasno moglo čuti gromoglasno pevanje Ex Yu hitova, uz pokoji pijani urlik iz obližnjeg paba. Ta svojevrsna simfonija vrlo često je ukrašavana uzvicima „Pumpaj” i određenim porukama za „ćacije”. Poražavajuće.

Bez obzira koga podržavate, poražavajuća je činjenica da se u vreme dočeka najradosnijeg hrišćanskog praznika pokazuje toliki razdor u društvu. Ne sme se izostaviti činjenica da određeni deo odgovornosti za ovakvo stanje u društvu snosi upravo crkva, što će se potvrditi naslovnom drugom scenom.

Pred sam kraj Liturgije, sveštenik je u Odžakliji držao propoved. Propoved je obilovala zahvalnošću vernicima na dolasku u velikom broju. I tu dolazimo do glavnog problema crkve, a njega najbolje možemo razumeti kroz određenu igru brojeva.

Crkva Odžaklija, građena u doba Turaka, pod izgovorom da je kuća za sveštenika, dakle, objekat malih dimenzija, može da primi oko 1000 vernika. Leskovac ima još jednu bogomolju, a to je hram posvećen Svetom Simeonu u naselju Dubočica. Zbog svoje karakteristične arhitekture, crkva može da primi oko 500 vernika. Stoga, izvlačimo zaključak da je u Leskovcu na jutarnjem i večernjem bogosluženju u obe crkve, bilo najviše 3 do 3 i po hiljade ljudi.

Grad Leskovac ima oko 120 hiljada stanovnika, a samo gradsko jezgro negde oko 65 hiljada, skoro 95% ljudi smatraju sebe pravoslavnim hrišćanima – 61,5 hiljada građana. Ukoliko računamo samo gradsko jezgro, procenat vernika koji je prisustvovao nekoj od Liturgija iznosi 5,7%.

O kakvoj onda velikoj posećenosti pričamo? Više ljudi se u našem gradu napilo na Veliku subotu, nego što je na kraju tog dana i u osvit Vaskrsa došlo u crkvu. Crkveni velikodostojnici, na našu veliku žalost, ne vrše svoju apostolsku dužnost širenja reči Hristove. Naravno da se može reći da za takvo što ne postoji tle i da u narodu postoji malodušnost, ali onda se ne pričaju bajke o velikoj posećenosti, već se udaraju šamari realnosti.

Isus nas podučava da ako se jedna ovca izgubi, pastir ne ostavlja celo stado kako bi samo tu jednu tražio. Čini se da se tom pričom mogu voditi naši pastiri, ali je problem što srpskom stadu od 100 ovaca fali njih 94, a čak ni preostalih šest ovaca ne mogu da se slože koja će dati mleko, a koja vunu.

KOREN PROBLEMA

U prethodnim redovima se s namerom pominju reči pumpaj i ćaci.

S obzirom na to da živimo u vremenu gde je spin ravan istini, i gde se stopostotnim svrstavanjem na jednu ili drugu stranu u potpunosti gubi kredibilitet, nužno je pred zaključni deo teksta razlučiti neke stvari.

Pri opisu prve scene iz crkve, upotreba ovih popularnih reči nema veze sa studentskim protestima, zahtevima i pokličima.

Za koga se onda vezuje vaskršnje pumpanje iz paba?

Vezuje se za određenu, vrlo brojnu, i nikako ne tihu grupu ljudi koja sebe naziva građanstvom. Nisu to Rusoovi građani koji su se odrekli dela slobode zarad življenja u uređenom sistemu. To su Heseovi građani. Građani koji idu u korak sa vremenom, kojima bunt nije nagon i potreba, već trend. To su ljudi koji forsiranjem svojih „posebnosti” dolaze do apsurda identičnosti.

Ti nesvesni pumpači su neostvareni i poluostvareni bednici, koji su žudeći za neiskorišćenom mladošću i bežeći od neminovne starosti, ubedili sebe da su bolji od drugih bednika, samo zato što trenutno govore nešto protiv sistema.

Bitno je znati da ta građanština ne predstavlja studentsku pobunu, i iskrenu borbu mladosti, iako studenti snose krivicu za infiltraciju tog soja među svoje redove. Taj soj je kancer iskrene pobune.

Ti „nezadovoljni građani” zajahali su talas istorije i po prvi put u svojim jadnim životima biočestica, dobili su priliku da iskale lične frustracije, dobili su osećaj moći i bitnosti. Svako ko nije s njima danas, protiv njih je. Oni odlučuju, oni se pitaju!

Za njih Vaskrs nije dan koji svemu daje smisao, dan koji čoveku daje veru i nadu. Ne, Vaskrs je jedan slobodan dan, koji se često može spojiti sa drugim slobodnim danima i biti idealna prilika za putovanje ili opijanje, a zašto ne i oba?

Oni su konzumenti praznika, oni praznike ne slave, već ih koriste. Koriste ih za zadovoljstvo, hedonizam, za upražnjavanje Dionisovog kulta.

Ako tvrdimo da je nešto zlo, zar se neće to zlo pre poraziti uzvikom „Hristos voskrese!”, nego sada već napadnim i neukusnim urlikom „Pumpaj!”?

Društvena kriza u Srbiji trajaće ravno pola godine, zaključno sa prvim majem. Čini se da u šestomesečnom periodu ništa nismo naučili. Postojale su ideje u tom ciklusu oko kojih smo mogli, oko kojih smo morali da se ujedinimo, ideje koje bi opet spojile stado, ideje koje bi od čestica mogle da stvore živi organizam. Naposletku – ništa.

Naše pleme će još uvek snom mrtvijem da spava. Svi smo i dalje ostali biočestice i sluge Megalopolisa. Ostali smo kolonija biočestica potrebna kao gorivo za napredak Hararijeve globalističke civilizacije. Bez Hrista drugačije i ne može biti, a po svemu sudeći, daleko smo mi od Njega.

Međutim, ne treba očajavati! Uskoro će Prvomajski uranak. Još jedna u nizu prilika za prejedanje i  opijanje. Nešto slično Vaskrsu, reklo bi se?

Kada budete uživali u čarima čulnih iskustava, nemojte se slučajno obazirati na Jerotićeve reči da je život bez težnje ka nečemu višem i lepšem nemoguć. Zašto tražiti smisao? Bitno je samo sticati, bitno je živeti po principu u se, na se i poda se. Bitno je pumpati bez razmišljanja o pumpanju.

Ali, takvim životom nećete dobiti odgovor na Fromovo pitanje: „Ako sam ono što imam, a ono što imam je izgubljeno, ko sam onda?”

Desi li se slučajno da u svojoj glavi čujete takvo što, otpijte gutljaj piva, zagrizite malo roštilja, i shvatićete da je to samo glupo filozofsko pitanje koje vam ništa neće doneti u životu.

Uživajte u „praznicima” dragi naši „Srbi”!