Svima je već dobro poznata priča o Leskovcu kao „Srpskom Mančesteru“ u periodu između dva svetska rata. Ono što su leskovački preduzetnici-vizionari, počeli krajem devetnaestog veka proizvodnjom tekstila, pravi procvat doživelo je posle 1918. godine. Baš u tom periodu, paralelno sa leskovačkim privrednim čudom, dolazi do doseljavanja ruskih emigranata u naše krajeve. Logićno je zato, da su i Rusi utkali svoju energiju i znanje u „Zlatno doba Leskovca“.
U početku Rusi nisu mogli u potpunosti da pokažu svoje sposobnosti i znanja. Bilo je, naravno, dosta skepticizma, ali su belogardejci svojom marljivošću taj skepticizam vrlo brzo uklonili. Kao nagradu za predan rad ruski emigranti dobijaju prvu fabriku. Donacijom industrijalaca, bankara i trgovaca, obezbeđena su finansijska sredstva za izgradnju fabrike „Montafon“ čiji je rukovodilac bio Sergej Medinski. Fabrika se bavila proizvodnjom metalnih ukrasnih predmeta.
Mnogi Rusi odlučili su se da se oprobaju u trgovini, što im je u ondašnjem Leskovcu dobro polazilo za rukom. Početkom dvadesetih godina prošlog veka u naš grad dolazi Aleksej Pleškov. Pleškov preko puta Železničke stanice otvara radnju sa raznim stvarima i predmetima za kuću. Vredno je pomenuti i Mirona Ovečkina koji se borio na Krimu protiv „crvenih“ zajedno sa generalom Vrangelom. Po dolasku u Leskovac Ovečkin je izučio molerski zanat i postao je jedan od najboljih međuratnih molera našeg grada.
Ipak, najinspirativnija priča, priča o tome kako je Leskovac davao mogućnost da se napornim radom stigne do kapitala, jeste život Petra Ivanoviča, zvanog Pera Rus. Ivanovič je rođen 1899. godine u selu Krugloleskoje, kod Stavropolja, kao sin donskog spahije. Zajedno sa rođenim bratom mobilisan je za Građanski rat i to u belogardejsku konjicu. U jednoj borbi protiv komunista brat mu gine i to ostavlja veliki trag na Petra. Kao i već pomenuti Ovečkin, Ivanovič je takođe bio pod komandom generala Vrangela, te ga je posle poraza na Krimu put naneo preko Turske do Soluna.
Da bi se prehranio, Pera Rus je radio kao fizički radnik na izgradnji mosta preko Vardara, kod Đevđelije i tu oboleva od malarije. Uspeva da preživi i pokušava da bolju budućnost izgradi u Leskovcu. Našao je posao u fabrici za preradu kudelje i lana, ali i tu se teško razboljeva. Neko vreme je opet bio bez posla, kada mu se sreća odjednom osmehnula. Po ozdravljenju posao dobija u mlinu Čuljkovića, gde su uslovi bili umnogome bolji nego u Kudeljari. Tu je upoznao i lepu Srpkinjnu Rosku, kojom se kasnije i oženio. Zajedno sa Roskom izrodio je četvoro dece – dva sina i dve kćeri.
1930. godine sa svojom ušteđevinom i malo zlata koje je poneo još iz Rusije, uspeo je da uzme mlin u zakup, sagradi kuću i čak otvori kolonijalnu radnju blizu bolnice, na uglu Lebanskog i Bojničkog puta. Radnja Pere Rusa radila je uspešno punih devetnaest godina, sve dok je nova komunistička vlast nije nacionalizovala.
Još mnogi Rusi kojima znamo imena, i još više onih kojima ne znamo, ugradili su svoje živote u leskovačku istoriju, kulturu, industriju. Naše je da to nezaboravimo, jer kroz njihove životne priče možemo da uočimo i da shvatimo koliko su naši preci bili velikodušni.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje grada Leskovca.
