U periodu od 1914. do 1918. godine čovečanstvo je bilo zavijeno u crno. Tokom nešto više od četiri godine trajanja rata milioni su izgubili živote, a mnogi su ostali osakaćeni, bez domova, gladni,… Kada se 1918. godine donekle nazirao kraj ratnih dejstava, planetu je zadesila još jedna velika nesreća – Španska groznica. Prvi talas groznice pojavio se u proleće 1918. godine i „stručnjaci“ su bili mišljenja da ta bolest neće ostaviti toliko posledica. Ipak, sam suton ratnih dejstava ispraćen je drugim talasom groznice koji je bio umnogome veći i opasniji od prolećnog. Do 1920. godine Španska groznica je odnela pet puta više života nego što je to uradio Prvi svetski rat.
Usled tolikog stradanja planetarnog, evropskog, pa samim tim i srpskog stanovništva, položaj, ugled i značaj školovanih lekara i bolničara drastično je porastao. U Leskovac je posle rata došlo nekoliko lekara iz Rusije, ali je najveći trag ostavio čovek vezan za Crnu Travu. Naime, u Crnoj Travi u to vreme nije bilo bolnice, ambulante, niti bilo koje zdravstvene ustanove. Povremeno je lekar dolazio iz obližnjeg Vlasotinca, ali nedovoljno. Jednostavno, Vlasotince je udaljeno dvadesetak kilometara od Crne Trave, a neretko je zbog snežnih padavina bilo nemoguće doći do crnotravskih sela.
Opština Leskovac je 1921. godine odreagovala. Na inicijativu leskovačke vlasti, a pomoću još osam opština, dvadesetog juna 1921. godine upućen je zahtev Ministarstvu narodnog zdravlja Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da se u Crnoj Travi postavi lekar. Zahtev je prihvaćen i godinu dana kasnije dolazi dr Stefan Mihailovič Parhomenko sa suprugom dr Tončikom i ćerkom Verom.
Odmah po dolasku u Crnu Travu, doktorski par Parhomenko uočava da je glavni problem u mestu nedostatak lekova. Uputili su zahtev ministarstvu da pri ambulanti otvore i apoteku. Zahtev je prihvaćen, a takođe, zbog mikroskopske opreme koju su doneli iz Rusije, u Crnoj Travi radila je i određena vrsta laboratorije. Odjednom, Crna Trava postaje mali zdravstveni centar, a sve zahvaljujući posvećenosti dvoje ljudi. Vrlo često su Stefan i Tončika do udaljenih, planinskih sela išli čezama, konjima ili peške, kako bi došli do onih koji nisu imali mogućnosti da u varoš siđu.
Entuzijazam Parhomenka prikazan je i u prosvetnom radu. Održavali su predavanja o infektivnim bolestima, savetovanja trudnica i porodilja, išli po školama da uče decu o značaju lične higijene,… Zahvaljujući njihovoj delatnosti formiran je odbor humanitarnog društva Crvenog krsta u Crnoj travi, koji je počeo sa radom 14. decembra 1923. godine, a za predsednika odbora izabran je Stefan Mihailovič.
Ljubav Crnotravaca prema Parhomenkovima je bila ogromna. Kao znak zahvalnosti meštani su 1926. godine skupili novac za otvaranje bolnice, to jest za dodavanje 15 ležajeva uz prateću opremu.
Zanimljivo je to da je prvi radio aparat u Crnu Travu doneo upravo Stefan Parhomenko, što je bilo svojevrsno tehnološko čudo u ono vreme.
Nažalost, porodica Parhomenko se u varoši zadržala samo šest godina. 1928. godnie dobili su premeštaj u Svrljig gde su nastavili svoj lekarski i filantropski rad. Svojim životom i delom Stefan i Tončika dokazali su da je ljudskost moguće iskazati u bilo kojim okolnostima, te da kada čovek radi ono što zaista voli ne napreduje samo on, već i svi koji se sa njim susretnu.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje grada Leskovca.
