Kraj novembra i početak decembra podsete nas koliko su svi ljudi manje-više meteoropate. Svima nam fali sunca i svi bi da se okupamo u njegovim zracima, a njega nigde. To odbijanje naše zvezde da nam se ukaže u kasnim jesenjim i ranim zimskim danima neretko nas dovodi do lošeg raspoloženja, mračnih misli, a one umnije i do razmišljanja o smislu i besmislu života.
Tmurnost i beznadežnost života kao da odišu Kafkom i zato ovaj period godine jeste idelan da posvetimo „Književni utorak“ rođenom Pražaninu.
Franz Kafka je jedan od onih pisaca koji se pamte celog života, ne zato što nam nudi utehu ili dobru priču, već zato što nepogrešivo opisuje sve ono što sami sebi retko priznajemo: zbunjenost, strah, osećaj da se svet oko nas odjednom pretvorio u jedan veliki lavirint. Rođen 1883. u Pragu, u nemačko-jevrejskoj porodici, odrastao je u kući u kojoj je otac bio autoritet koji se ne dovodi u pitanje. Iz tog porodičnog odnosa potekao je ogroman deo Kafkinih unutrašnjih nemira, koji će godinama kasnije pretočiti u Pismo ocu.
Iako je završio prava i radio kao činovnik u Zavodu za osiguranje radnika, Kafka nikada nije bio čovek sistema. Svakodnevni susreti s formularima i beskrajnim procedurama samo su mu potvrdili ono da se čovek lako može izgubiti u svetu koji od njega traži bespogovornu poslušnost. Upravo odatle nastaju njegovi najpoznatiji tekstovi, koje i danas čitamo upravo zato što je taj osećaj toliko univerzalan.
Kafkina proza je naizgled jednostavna. Rečenice su čiste i jasne. Međutim, ispod te hladnoće nalazi se dubok nemir. U njegovim delima ljudi se bore protiv nevidljivih autoriteta, traže pravdu u sistemima koji pravde nemaju, pokušavaju da razumeju svet koji se prema njima odnosi kao prema broju u registru. Zato danas gotovo svaka situacija u kojoj se osećamo bespomoćno nosi etiketu „kafkijanska“.
Najpoznatiji romani, Proces i Zamak, upravo tome duguju svoju snagu. U Procesu pratimo Jozefa K., čoveka koji je uhapšen bez razloga i koji nikada ne dođe do odgovora. Zamak je još jedna priča o čoveku koji pokušava da dopre do vlasti, do institucije, do smisla, i ne uspeva. Najpoznatija pripovetka, Preobražaj, počinje jednostavno i bolno: „Gregor Samsa se budi i shvata da više nije čovek.“ Ta rečenica je postala simbol svega što nas pretvara u nešto što nismo — posao, preopterećenost, porodični pritisak.
Kafka je umro mlad, 1924. godine, od tuberkuloze. Za života je objavio vrlo malo i želeo je da njegovi rukopisi budu spaljeni. Da nije bilo njegovog prijatelja Maksa Broda, danas ne bismo imali njegova kapitalna dela.
Uprkos kratkom životu, Kafka je obeležio književnost 20. i 21. veka. Uticao je na Kamija, Borhesa, Kiša, Sartra i mnoge druge. Njegovi junaci su ljudi koji stoje pred vratima pravde i nikada ne uspeju da uđu. Čini se da smo u današnjem svetu, u sadašnjem sistemu, svi mi sve više Kafkini junaci.
