Reči su po mnogim velikim umovima, filozofima i književnicima, nešto uzvišeno, nešto što nas jedino suštinski razlikuje od životinja.

I zaista to jeste tako, samo reči mogu da pomiliju nežnije od majke i da poseku oštrije od sablje. One su u stanju da ubiju, da odlože ratove i pomere planine.

Ipak, nekim lepotama nije dato da se opišu rečima. Čini se kao da je sam Bog jasno urezao, da određena mesta na ovoj našoj planeti ne možemo opisati rečima. Neka mesta moramo doživeti.

Takvo mesto je zasigurno i Petrova gora na Radan planini.

      Sakrivena od pogleda, od ljudi i stvari, predstavlja nešto jedinstveno u čitavoj Srbiji. Kao što smo o tome već pisali u nekim prethodnim tekstovima, jedino se na Radanu nalaze ostaci prašume u ovom delu Evrope. Prašuma je baš tu, na Petrovoj gori.

Ova diviljina je uspela da sačuva biljke, životinje i ko zna šta još od pohlepnog i nikad zadovoljnog čoveka.

Do Petrove gore se praktično ne može niti jednim motornim vozilom. Dolazi se do određenog mesta i odatle se mora peške kroz gustu šumu, čije staze nikada nisu videle svetlost dana.

Mirisi koji se osete pri ulasku u carstvo viševekovnih drveća, prosto su preopojni i nestvarni.

Ko malo bolje baci pogled primetiće da je kamenje rezano kao mašinom, već na prvi pogled može se videti da je ovo mesto prepuno mermerom i raznim rudama, što je posledica postojanja vulkana na prostoru Radan planine.

Pejzaži obilati svakojakim bojama, potoci toliko čisti da je pravi greh ako se ne umijete i ne zahvatite malo vode da popijete, sve je to odlika ovog dela planine.

Dobro je poznato da svaka lepota traži svoju žrtvu. Petrova gora je puna čudnih pojava (o kojima ćemo detaljnije pisati u sledećem tekstu). Dovoljno je reći da avioni ne preleću ovaj pojas zbog opasnosti od rušenja.

Ono što svakako privlači ljude da posete Petrovu goru jeste čuvena priča o žrtvovanju.

Naime, još od pradavnih vremena je na mesto koje je bilo žrtvenik, dolazio jelen svojevoljno i sam nudio svoju glavu kao žrtvu Bogu. Kakav je to magnetizam privlačio ovu divljač do danas nije otkriveno.

Iako više jeleni ne dolaze, meštani okolnih sela svake godine na Petrovdan žrtvuju ovna na tom istom mestu.

Sve te priče prepoznala je i Srpska pravoslavna crkva. Na nepristupačnom terenu, na kom je gotovo nemoguće da se donese materijal, izgrađena je crkva 1992. godine koju je osveštao blaženopočivši patrijarh srpski Irinej (tada episkop Niški) i na taj način je meštanima Slišana, Ivanja i drugih sela ponuđena nekrvna žrtva u vidu svete Liturgije i svetog Pričešća.

      Danas na ovom prostoru nema mnogo ljudi. Mladih je sve manje i to jeste generalno problem celog juga i istoka Srbije.

Rešenje nije na vidiku. Promocija svih ovih mitova i legendi moglo bi da pojača turističku ponudu i da se na taj način uposle meštani svih planinskih sela.

Radan je prepun čuda. Hajde da u ovom veku, naše čudo bude povratak mladih na jug, u Leskovac, Bojnik, na Radan.

Na svima nama je da se ponosimo našim krajem, našim Radanom i da radimo sve što možemo da pokažemo lepote i potencijale ovog kraja.

Na nama je da verujemo da su čuda moguća i to nam je dužnost, jer ne rađa se vera usled čuda, već se rađa čudo usled vere.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta „Tajne Radan planine“, koje naše udruženje realizuje u saradnji sa Opštinom Bojnik.