Često čovek iz neke svoje uobrazije, egoizma, osećaja bitnosti ili prosto životnog subjektivizma, smatra da živi u najbitnijem istorijskom trenutku. Svi periodi ljudske istorije imaju svoje specifičnosti, prednosti i mane.

Čini se da će trenutak u kome živimo ostati upamćen ne po tehnološkom napretku, ne po poboljšanju medicine ili ko zna čega će se setiti propagatori globalističkog koncepta življenja. Ovaj tren u večnosti ostaće upamćen po sebičnosti.

Nije nikada zabeleženo da čovek kao individua u ovoj meri juri za materijalnim i zaboravlja sve duhovno. Naravno, uvek su postojali takvi ljudi i uvek će postojati, možda su i nekada pre bili većina kao i danas, ali sada prvi put imamo zabranu svega onog što biće čini bićem.

Pojavljuju se istoričari koji nam ničem izazvani ruše mitove (sa jednom monstruoznom idejom da je to prosvetiteljski čin).

Sve su češći naučnici koji pokušavaju merilima ovostranog da objasne onostrano.

O merilima „uspeha“ u današnjem društvu suvišno je govoriti. Radan planina kao da se izolovala od tog sveta.

Na ovoj neverovatnoj planini, kao uostalom i u životu, čuda postoje i rađaju nezavisno od toga da li uski ljudski mozak veruje u njih ili ipak ne.

      Sa čudima počinjemo od onoga od čega je i svet postao-od vode.

Gotovo da je nezamislivo da ste iz leskovačkog i bojničkog kraja, a da niste čuli da na Radanu reka ide ka vrhu, odnosno uzvodno. Neki od meštana su verovali da tu vodu talasa đavo iz obližnje Đavolje varoši, kako bi voda iskušavala posetioce Radana.

Ta priča pripovedana je generacijama, sa kolena na koleno i ušla je u legendu. Tu legendu su dolazili da proveravaju naučnici sa raznih instituta. Čak i oni su jasno videli da reka teče uzvodno. Objasnili su to optičkom iluzijom, jer nisu izmerili nikakve gravitacijske anomalije, niti su utvrdili da planina ima svoje magnetno polje.

Kada su ih meštani pitali kako je onda moguće da automobili i pod ručnom kočnicom sami idu i to uzbrdo, nisu imali tačan odogovor.

Nisu imali adekvatan odgovor ni na pitanje zašto se gomila aviona Vermahta srušila za vreme Drugog svetskog rata upravo na ovom području.

U vremenu u kome živimo svako objašnjenje koje se protivi „zvaničnoj“ verziji biće proglašeno za „pseudo“. Možda baš iz tog razloga nauka napreduje u antihumanističkom pravcu. Osnov za velika otkrića naših predaka bila je sumnja. Sumnja ih je dovodila do prosvetljenja i otkrića. Danas ko sumnja smatra se teoretičarem zavere i ludakom, a od sumnji naučnoj zajednici ostala je samo sumnja u Boga (više sigurnost u nepostojanje nego sumnja u postojanje).

Pored nesrazmerno velikog broja lekovitih izvora i banja, moramo pomenuti i Đavolju varoš, koja je ušla u izbor za sedam svetskih čuda prirode i koja svakako zaslužuje poseban tekst.

Kada odete na Radan morate posetiti i čuveni izvor Gajtanska vrata.

Izvor se nalazi na 1182 metara nadmorske visine, neobičan je po tome što se nalazi u bukvi, odnosno u zoni njenog korenovog sistema.

Brankova kula je takođe predmet sporenja između narodnog pripovedača i naučnika sa instituta.

Reč je o zidu dužine oko stotinu metara i širine oko deset metara. Ovaj zid je sastavljen od savršeno uklopljenih kamenih blokova.

Toliko je ta preciznost vidljiva da su se konačno dva suprodstavljena pola složila u nečemu. Zid zaista nije pravila ljudska ruka. Narod je skovao priču o tome kako je vila podigla kulu, dok istraživači tvrde da su bazaltni blokovi, pravilno poređani jedni na druge, prirodni fenomen vulkanskog porekla, jedinstven u Srbiji.

U srednjem veku na ovom mestu nalazilo se utvrđenje Branka Mladenovića, oca Vuka Brankovića i od njega i potiče ime ove kamene mase.

      Ovaj tekst nije ni najmanje kritika temeljnog naučnog rada, ali jeste kritika zle namere da se jednom narodu potpuno ogade mitovi, legende i čuda. Da li je potrebno svakom od nas da se ponekad izgubi, pobegne i da bar na trenutak poveruje da je život jedno veliko čudo?

Na Radan planini to je moguće. Moguće je prepustiti se vihoru u kome nema nemogućeg. Tamo je dozvoljeno odvojiti se od sveta i realnosti.

A što se „akademske zajednice“ tiče, složićemo se svi da je temleje te nauke postavila antička filozofija. Ipak, malo je postala preterana Protagorina tvrdnja da je čovek mera svih stvari. Protagora nije mogao da sluti da će se ta tvrdnja izopačiti u sebičnost i odvajanje besmrtnog od čoveka. Zašto naučno-telesno moramo odvajati od duhovnog? Zar nije upravo po tim grčkim filozofima čovek idealni dualitet duha i tela?

Ako prihvatimo čoveka kao perfektno dvojstvo, shvatićemo da je Protagorin čovek, čovek od krvi i od mesa, zaista mera svih opipljivih stvari, ali onda je konačno vreme da prihvatimo da je čovek rađen po slici Božijoj i njegova duša neodvojiva od Svetvorca, mera celokupnog Kosmosa.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta „Tajne Radan planine“, koje naše udruženje realizuje u saradnji sa Opštinom Bojnik.