Gotovo svakog dana na naslovnim stranama čitamo vesti o svim mogućim problemima kroz koje prolazi naš narod. Suvišno je pominjati naš status na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj, pokušaj sloma našeg naroda u Bosni i Hercegovini (Republici Srpskoj).

Čitali smo o stradanjima naroda u svim mogućim ratovima, požrtvovanju i humanosti. Iako uglavnom osećamo neopisiv ponos na naše pretke, dođu dani kada se čovek zapita da li je mogao da bude neko drugi, da se rodi negde drugde?

Zašto baš ovde, zašto baš ja?

Ako samo malo zagrebemo po našoj duši odgovor će se svima kazati prirodno. Ko bi mi bili da mi nismo mi, da nismo uradili šta smo uradili? Uredni Švajcarci? Hladni Skandinavci? Bez obzira na svo ugnjetavanje, loš život ili koje god druge faktore koji utiču na moral čoveka i na njegovu volju za borbom, u dubokoj svesti našeg čoveka postoji jedno osećanje urođeno i prenošeno s kolena, na koleno. Želja za svetskom pravdom. To je ono što Srbina čini Srbinom, taj osećaj niko drugi nema. I kada nam raznorazne strane sile lepe etiketu „male države sa imperijalističkim razmišljanjem“, ne shvataju svoju šupljinu, uskost i neznanje. Nikada Srbin, za razliku od njih, nije hteo tuđe. Hteo je da oslobodi svoje i da pomogne svojoj nejakoj braći. To je bio i ostao pokretač našeg nacionalnog bića. Sa tim stavom i sa tom željom su i naši pradedovi u leto 1914. krenuli u treći rat za tri godine, još jednom ostavljajući svoje žene, svoju decu i svoja ognjišta.

      Pre tačno 104 godina završio se Veliki rat. Rat kakvog do tada nije bilo, rat neviđenih razmera. Srbija je taj rat, tu pobedu najskuplje platila. Od proporcionalno stanovništvu, najvećeg broja žrtava, preko Albanske Golgote, sve do ulaska u novu državu za koju, ispostaviće se kasnije, nismo bili spremni.

I pored svega toga Prvi svetski rat se svakako može smatrati najsvetlijom stranicom naše moderne istorije. Iz rata smo izašli kao najveći pobednici sa direktnim uticajem na stvaranje novog poretka u posleratnom svetu.

Izvojevali smo neke od najvećih pobeda u istoriji ratovanja kao što su Cer i Kolubara, ostavili smo kosti na Mačkovom kamenu, pobunili se protiv Bugara u Topličkom ustanku, iznedrili četiri vojvode na kraju rata (Stepanović, Mišić, Bojović, Putnik).

Ono što je ipak najfascinantnije od svega jeste proboj Solunskog fronta.

Na početku rata gotovo svi su verovali da će rat biti kratak i da neće trajati duže od godine. Kako je vreme prolazilo, kako su se vodile teške rovovske bitke na svim frontovima, postojalo je uverenje da će rat trajati deceniju ili više.

To uverenje se ispostavilo pogrešno samo zbog volje jednog „malog naroda“, zbog želje da se vrati svom domu.

Na jesen te 1918. godine događa se nešto neverovatno. Oporavljena srpska pešadija u svoj toj želji trči brze od francuskih i engleskih konjanika, jer za njih je to bilo samo oslobađanje teritorija, a za nas je to bio život, povratak kući.

Za dva meseca od početka konačnog proboja fronta, Srbi su zajedno sa saveznicima iz Antante završili rat na mestu na kome se niko nije nadao da će on biti završen.

Napredovalo se toliko brzo da je Bugarska kapitulirala 30. septembra, a do 1. novembra naše snage, zajedno sa saveznicima koje je predvodio general Luj Franše de Pere, bile su u Beogradu.

Celokupna situaciju naterala je Nemačku da kapituirala. Kapitulacija je potpisana 11. novembra 1918. u vagonu u Kompijenu.

      U Republici Srbiji ovaj dan je krenuo da se obeležava tek od 2012. godine. Za amblem obeležavanja uzeta je Natalijina ramonda, ugrožena vrsta u Srbiji, poznatija i kao cvet feniks. Upravo ona pokazuje duh srpske vojske i srpskog naroda koji će uvek naći put da ispliva i da se digne iz pepela.

 Ipak postoji jedna naizgled bezazlena smetnja u proslavi ovog dana.

Mi danas obeležavamo dan „primirja“. Pravno i istorijski gledano taj termin jeste tačan i precizan. Ipak naši preci se nisu borili nizakakvo primirje, već za slobodu i pobedu. Tu pobedu su platili svojom krvlju i svojim životima. Zbog njih, zbog te krvi i tih života danas bi morali da proslavljamo Dan Pobede.

Zato svim Srbima i građanima Srbije, svim Leskovčanima želimo srećan Dan Pobede. Živela Srbija, živeo Leskovac!