Često se danas, ono „pravo“ novinarstvo, vezuje za nešto progresivno, vanvremensko i napredno. Osnivanje medija danas predstavlja zadatak kontrole i kritike društva i novinari imaju ulogu sudija ili nešto približno njima.

U toj zamisli možemo pronaći neku univerzalnu istinu. Međutim, problem je definisanje reči kao što su progresivno i napredno. U ovom veku, gotovo po pravilu, te reči vezujemo za nešto što nema veze sa tradicionalnim i nacionalnim. Tu se nalazi najveća zamka današnjeg definisanja novinarstva.

Istorija zaista jeste najbolja učiteljica i najbolji sudija. Po njenom sudu naša Srbija najviše se razvila na svom novom početku, u 19. veku. Od tada kao da smo stali, kao da smo se zaglavili.

Uspeli su da nam nametnu da je napredno opozicija nacionalnom, i to jeste jedan od razloga naše stagnacije. Prisvojni pridev „srpski“ skoro je zabranjen. Tako se na primer u komšiluku, fudbalski savez zove „HNS“ (Hrvatski nogometni savez), a u Srbiji je to „FSS“ (Fudbalski savez Srbije).

Postoji još mnogo razloga za naše nacionalno posrnuće i naše ropstvo. Sloboda je ono što mora da prethodi napretku. Nekada smo bili toliko slobodni da su jedne novine smele da se zovu „Novine srbske“, da li bi to smeo da bude slučaj i danas?

      Izlaženje ovog lista nije direktno povezano s Leskovcem i Leskovčanima, ali kako je imao uticaj na razvoj celokupnog srpskog društva, rešili smo da vam tu priču prenesemo.

Naime, Srbija posle Drugog srpskog ustanka dobija značajno bolje uslove od strane Turske, kako za život i samostalnu politiku, tako i za razvitak celokupnog naroda. Srbija je posle 1815. godine ušla u period relativno mirnih vremena, koja su omogućila pojavu pismenijih ljudi. Te pismenije ljude činili su činovnici, bankari, radnici, i tako je nastala građanska klasa u našoj zemlji.

Kako se ovaj sloj društva širio, tako je rasla i pismenost u Srba. Iskusni Miloš Obrenović je to svakako primetio i naručio je prvu štampariju iz Rusije 1831. godine.

Jedan od prvih listova, koji je u početku štampan u Kragujevcu, bio je list „Novine srbske“. One su se u Kneževini Srbiji premijerno pojavile 5. januara 1834. godine. Osnovna svrha ovog lista bila su službena obaveštenja koja je Kneževina izdavala. Možemo reći da je naslednik ovog lista današnji „Službeni glasnik“.

Ipak, to nije bio jedini zadatak Novina srbskih, one su objavljivale tekstove koji su promovisali prosvetu i kulturu, ali i pojedine politički obojene tekstove.

Jasno je da je tada Srbija bila, iako tek oslobođena, u koraku sa svetom, pa su tako i novine upoređivane sa onim tadašnjim najboljim. Za list se godišnje plaćala pretplata od dva talira, a izlazile su jednom sedmično, subotom, na dva lista.

Glavni „krivac“ za dobar izgled i dobru reputaciju lista, bio je prvi urednik Dimitrije Davidović. Davidović je bio iskusni novinar, koji je svoju novinarsku karijeru gradio u Beču, jednom od novinarskih centara tadašnje Evrope.

Masovno opismenjavanje Srba dovelo je do toga da „Novine srbske“ u periodu od 1843. do 1849. godine izlaze dva puta sedmično, zatim od 1849. do 1872. godine tri puta u nedelju dana, a naposletku list postaje od 1873. godine dnevnik koji su čitali svi pismeni Srbi.

Novine su bile toliko značajne da su štampane čak i na Krfu od 1915. do 1918. kada je srpska vojska boravila u Grčkoj tokom Prvog svetskog rata.

Uredništvo ovako bitnog lista nije moglo da se da bilo kome pa su tako neki od urednika bili, osim pomenutog Davidovića, i sledeći: Dimitrije Isailović, Miloš Popović, Vladimir Jovanović, Stojan Bošković, Milovan Glišić,...

    „Novine srbske“ bile su značajne i za ljude van oslobođene Srbije. Leskovac u prvim decenijama rada ovog lista i dalje se nalazio pod Osmanlijama. Informisanost o događanjima u matici bio je od presudnog značaja za oslobodilački duh samih Leskovčana.

Novine su krijumčarene i krišom čitane, održavale su veru južnjaka, da će ih se Kneževina konačno setiti, što se i desilo 1877. godine.

Čini se da na medijskom nebu Srbije danas fali jedan ovako sveobuhvatni list, koji će u potpunosti informisati građansku klasu o događajima u službi i van nje. Kako je te 1834. godine štampanje krenulo u Kragujevcu, zašto neke nove srpske novine ne bi počele sa radom baš u Leskovcu?

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa gradom Leskovcem.