Svako od nas pojedinačno različito interpretira definiciju i suštinu života. Naše razumevanja smisla života zavisiće od niza faktora. Ti faktori zapravo predstavljaju naše iskustvo, odnosno stvari kroz koje smo prošli kroz život i ljude koje smo upoznali.

Kakvo god bilo naše tumačenje, složićemo se svi da život predstavlja jedno veliko traganje. Traganje može biti različito, ali što je veći cilj za kojim tragamo, to je taj cilj skriveniji i nedokučiviji.

Jednog lepog nedeljnog jutra, naša ekipa je krenula u potragu za selom Plavce i crkvom svetog Simeona.

      Naša potraga se u početku činila izvesnom pa čak i pomalo dosadnom. Selo je relativno lako naći, uz dobar put i sasvim solidne putokaze. Samo naselje je potpuno brdovito i glavna ulica vas spušta sve do mosta i reke, gde se put ponovo uzdiže. Tu kreće komplikacija i prava potraga za našim odredištem.

Na GPS-u nije jasno naznačeno gde se nalazi crkva, a ona se pri ulasku u selo nigde nije ni naslućivala. Da stvar bude teža, niko od meštana u tom trenutku nije bio na ulici i nismo mogli nikoga da pitamo gde se hram nalazi.

Slučajno smo sreli dva momka na motokultivatoru, koji su sporo išli ispred naših kola. Sustigli smo ih i pitali za crkvu svetog Simeona, a oni su nam odgovorili da nisu iz mesta i da ne znaju ni sami.

Polako se nervoza uvlačila u nas. Prešli smo most, a isti oni momci su krenuli da nam mašu i da dovikuju kako vide crkvu, te kako se ona nalazi na putu desno, odmah posle prelaska mosta.

Crkvu nismo jasno videli, ali smo rešili da im verujemo i skrenuli smo sa glavnog puta, na jako loš zemljani put, koji je sa svih strana bio ograđen drvećem. Nekako smo izbili iz jednog šumarka, a pred nama se onda konačno jasno ukazala kupola crkve i crkveni dom, koji se nalazio više seoskog groblja.

Kada smo u potpunosti prišli građevini, oduševili smo se.

Prilaz crkvi podsećao je na remek delo Ridlija Skota, „Gladijator“, kada glavni junak zamišlja svoje imanje u Španiji. Sve je perfektno pokošeno, boje su se igrale u svojim jesenjim nijansama između zelene, žute i neke braonkaste. Kamena staza oivičena je pravilnim drvoredima i sa leve i sa desne strane.

Kada se taj putić pređe stupa se pred samu crkvu. Jasno je da je ona nedavno renovirana, jer je cela zajedno sa kupolom u perfektnom stanju. Iznad ulaza urađen je prost krst, a kupola je bila sva u nekom neobičnom kamenu i razlikovala se od belih zidova crkve.

Pored crkve podignut je i jednostavni metalni zvonik koji građane poziva na bogosluženje. Crkva svetog Simeona se nalazi na zavidnom mestu. Pogled sa brdašca na kome se nalazi pruža se u nedogled i imate osećaj kao da ste negde u Toskani. Brdašca, visoravni, jezerca, drveće, sve boje su naravno na jesen još intenzivnije.

      I sam sveti Simeon, kome je crkva posvećena, ceo svoj život je proveo u traganju. Stefana Nemanju to traganje za istinom i za Hristom odvelo je u monaštvo, a potom u svetitelje.

Možete i vi, poštovani čitaoci, krenuti u traganje.

Neka to za početak bude otkrivanje lepota i duhovnog značaja našeg kraja. Sedite u kola krenite ka bojničkom kraju i videćete da se ceo svet nalazi baš u našem dvorištu.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Duhovna vertikala opštine Bojnik“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa opštinom Bojnik.