Na današnji dan pre tačno dvadeset i četiri godine, otpočela je zločinačka NATO agresija na SR Jugoslaviju. Ta rečenica mogla bi da stoji sama bez daljeg teksta.

O toj sedamdesetosmodnevnoj kampanji, kako su je oni nazivali, može da se priča satima i danima i opet da se ne kaže ništa. Najveći vlastodržac u istoriju ljudskog postojanja, zajedno sa svojim poslušnicima, hteo je da pokaže da na svetu ne sme da postoji ni jedno izolovano ostrvo, ne sme da postoji ni jedan čovek, ni jedan narod koji će misliti, raditi i živeti drugačije od njega.

Imperija je htela da pokaže svu svoju moć, da iskali sav svoj bes taložen godinama, na jednu malu i nebitnu zemlju (tako oni žele da mi mislimo o sebi). Pitanje je da li je postigla efekat koji je želela?

      Najbanalnije poređenje celokupnog bombardovanja naše otadžbine, može da bude sa čuvenim strip junacima Asteriksom i Obeliksom. Rim je napao selo Gala i godinama nije uspeo da ga osvoji. Skeptici, cinici ili strani plaćenici reći će da je „Rim“ uspeo da uništi našu „Galiju“, a ipak da li je uništenje jednog naroda kada taj isti narod pod vazdušnom pretnjom izađe na mostove i trgove da se smeje tim bombama (uz gutača vatre, čoveka gumu i Eru Ojdanića)? Da li je poraz kada starom opremom pogodite avione i upropastite plan da se isti ti avioni dalje prodaju u Irak, Avganistan ili ko zna gde? I na kraju da li je poraz da teritorija zbog koje ste napadnuti, posle tog napada još uvek bude u vašem sastavu? Ne znam, odgovorite sami sebi.

Ono što se u svakom ratu zanemaruje, a što je nešto najsvetije jeste ljudski život. Navodno je oko 2500 civali poginulo u ovoj agresiji (u Leskovcu se procenjuje 67). Bombardovani su civilni objekti, zgrada televizije, pa čak i putnički voz. Broj dece koji je poginuo iznosi čak 81.

O deci treba najviše i da pričamo. Baš na današnji dan moramo da pomenemo: jedanaestomesečnu Bojanu Tošović, dvogodišnjeg Marka Simića, trogodišnju Milicu Rakić, Sanju Milenković, Gordanu Nikolić, Milana Ignjatovića,... Već shvatate da bi spisak svih imena prekrio ceo tekst.

Krv ove dece predstavlja među, predstavlja granicu. Granicu između politike, pregovaranja, napretka i savesti i svesti jednog naroda. Granicu koju nikada ne smemo da pređemo.

Ovde priča o deci ne prestaje. Mi koji smo rođeni nešto posle ili pre ove agresije, i dalje osećamo fizičke i zdravstvene posledice. Zašto ne pričamo o uzroko koji Srbiju stavlja na sam vrh liste obolelih od raznih karcinoma? Zašto još uvek jedemo iz zemljišta koje je zagađeno i pijemo iz izvora punih osiromašenog uranijuma? Odgovor svi znamo.

Tu istu hranu će jesti i naša deca, tu istu vodu će piti i deca naše dece, to je cena koja je morala da se plati za slobodu i za sukobljavanje sa zločincima. I to je, na neki način, u redu. U redu je sve dok ne opraštamo i ne zaboravljamo, dok god taj uranijum postoji, dok je u našem telu, baš on treba da nam bude podsetnik ko nam je i šta uradio.

      „Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim“, reče jednom sveti Knez Lazar i u toj rečenici za vekove je pokazao kurs kojim naš narod treba da ide. Svaki put kada smo i trunku skrenuli sa njega, pokazalo se to kao kobno.

Te devedesete i te mučke ratove i danas mnogi smatraju kao poraz. Ipak jedno moramo da priznamo. Svi srpski vojnici koji su branili Kosovo i Metohiju, koji su branili Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu, ispunili su Lazarev zavet. Bez obzira da li pohod bio pobedonosan ili poguban, bitan je razlog, bitan je cilj i ideal zbog kog se u taj pohod ide. I danas, u ovim teškim vremenima, moramo se setiti da je našim precima bilo i teže, pa nisu ustuknuli ni koraka. Moramo braniti svoje, moramo braniti istinu i pravdu, moramo kako to kaže Bojić biti „Prometeji nade i apostoli jada“. Samo na taj način ćemo čistog obraza moći da stanemo uz Lazara i Miloša, samo tako ćemo smeti da u oči pogledamo Bojanu i Milicu.