Često se danas iz takozvanih, samoproglašenih, urbanih krugova može čuti poređenje mentalnog, odnosno duhovnog stanja jednog čoveka sa higijenom. To u neku ruku ima smisla, čovek treba da vodi računa o svom duhu više nego o svom telu, tako da bi mentalno stanje trebalo češće higijenisati od ruku i od zuba ili drugih delova trošnog tela. Ta poređenja bi bila na mestu da iz istih tih krugova ne čujemo kako je naš narod zatucan i staromodan zbog malog broja poseta psiholozima i psihijatrima.

 Isti ti, samo na papiru obrazovani ljudi, neće nam ponuditi utehu u porodici, prijateljima ili crkvi. Neće nam ponuditi, makar iz šale odlazak kod tradicionalnog srpskog psihologa-berberina.

 Svi ćemo se složiti da je gotovo neverovatno koliko se opustimo u berbernici. To je jedan od retkih konsenzusa u našem narodu. Zašto frizeri i berberi imaju veće poverenje u našem narodu, od učenjaka specijalizovanih za našu psihu? Odgovor je jednostavan. Odgovor je baš u toj higijeni. Kada nekom poverimo da nam sređuje glavu, lako mu možemo poveriti i naše muke, makar one najpovršnije koje se događaju na dnevnom nivou.

Upravo se u jednoj staroj, renomiranoj berbenici u samom srcu Leskovca, dogodio razgovor koji me je naterao da razmišljam na ovu temu. Dok sam čekao na red, iskusni berberin, gradska legenda, pričao je sa svojom mušterijom. Dotakli su se jedne aktuelne i intrigantne teme, najviše za nas Leskovčane. Počeli su priču o seriji „Vera“. Posle kratkog razmatranja glumačkog, scenskog i dramaturškog umeća i opsega serije, berberin je izgovorio: „Ne znam koliko je sve to tačno, ali sve u svemu dođe Englez i zavadi nas“. Na to je u lokalu nastao smeh. Međutim, postavlja se pitanje da li taj jednostavan zaključak može da sumira celokupnu srpsku istoriju. Koliko to govori o nama, a koliko o drugima? Kada sam izašao iz prostorije pogledao sam ka nebu i pomislio kako je zapanjujuće da je ova rečenica izgovorena baš u zgradi koja je preživela šesti septembar hiljadu devetsto četrdeset i četvrte godine.

        Na osnovu poslednje rečenice možete zaključiti da ovaj tekst neće govoriti ni o mentalnom zdravlju, ni o frizerima, ni o berberima. Ovo će biti samo jedan delić nepresušne teme, o kojoj ne sme da se krije i zaboravi ni najsitniji detalj. Naravno centralni fokus je bačen na tragični 6. septembar 1944. godine, ali ćemo se prvi put nešto podrobnije baviti pozadinom tog događaja. Ko, iz kog razloga, zašto baš mi? To su pitanja na koja je neophodno dati odgovor, a što više tragamo za njim to nam se više čini besmislenim. Ko su „saveznici“, i zašto uvek među nekim „saveznicima“ mora da ima „naših“ i da upravo oni donose najgoru i najpogubniju odluku?

Drugi svetski rat je nesumnjivo bio jedan od prvih ratova čija se sudbina odlučivala i van vojnog polja. Najmasovniji špijunski, pa i magijski rat. U takvom okruženju bilo je i za očekivati da će dominirati prevrati, smicalice, na oko neverovatni savezi, izvlačenje koristi. Kada se tako postave stvari rezultat je veliki broj nevinih, civilnih žrtava. I to je sve u nenormalnom ratnom okruženju sasvim normalno.

 Normalno je do onog trenutka dok ta „kolateralna šteta“, nije vaš narod. Zašto Englezi nisu bombardovali Mančester, Amerikanci nisu napadali Boston, a Srbi su ipak napali Leskovac. Koji i kakvi Srbi?

    U filmu „Zazidani“ iz 1969. godine, Ljuba Tadić pita Danila Batu Stojkovića (čiju smo godišnjicu smrti obeležili nedavno): „... Znaš li ti, koliko je svaka sloboda popila nevine krvi? Koliko je zlo trebalo ljudima da stignu do najvećeg cilja? A kako tek istina ponekad uživa da ubije...“

Ako sloboda pije toliko krvi, koliko li onda pije ropstvo? Ma kakav bio ideal, vredi li takav ideal suze ijednog deteta? Vredi li bombardovanja i smrti više od 6000 ljudi iz svog roda? Kakav to čovek i iz kog razloga može da ubija svoje?

6. septembra 1944. na dan rođenja kralja Petra II Karađorđevića, jedan čovek je insistirao da se sav gnev saveznika sruči na grad koji je izgleda posebno mrzeo. Mrzeo je u tom gradu to što taj grad predstavlja njega, ono što je on trebao i mogao da postane. Ime tog čoveka je Konstantin Koča Popović.

Konstantin Popović rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu. Odrastao je u buržoaskoj porodici. Otac mu je bio industrijalac, o majci ćemo nešto kasnije. Školovao se u Švajcarskoj i Francuskoj gde je i završio čuvenu Sorbonu. Završio je i Školu rezervnih oficira Kraljevine Jugoslavije. Kako se osoba sa takvom biografijom preokrenula u svoju suštu suprotnost?

Odgovor, kao i za sve u životu, možda možemo naći u porodici. Majka Koče Popovića bila je ćerka čuvenog generala i akademika Stevana Zdravkovića Čiče. Čiča, Draža pre Draže, bio je jedan od ključnih boraca za oslobođenje upravo teritorija na prostoru našeg i okolnih okruga, u Prvom i Drugom srpsko-turskom ratu. Osim toga bio je i ministar građevine u nekoliko navrata, a postavio je i moderne temelje današnje Vojne akademije. Uticaj porodice na mladog Koču nije bio dovoljan da ga odvrati od surove i sulude ideje komunističke revolucije. Da li je Čiča mogao da sluti da će se njegov unuk, četrdeset godina posle njegove smrti, boriti protiv drugog Čiče ?

Osim porodice za zastranjivanje, pogotovo školovanih ljudi, moramo kriviti i državu. Nešto je trulo bilo u toj Kraljevini. U 19. veku Srbija je uspevala da svoje najbolje sinove šalje na školovanje u inostranstvo, ali su se oni iz tog inostranstva vraćali sa mnogo više znanja koje su stavljali u službu otadžbine. U celom 20. veku to nije bio slučaj. Svako ko je odlazio na Zapad da usavršava svoje znanje, vraćao se kao protivnik Srba, tradicije, vraćao se kao produkt neoliberalnog sistema i kao lažni revolucionar. Dobio je veliko znanje, a izgubio je svu duhovnost, a znanje bez duhovnosti predstavlja najveću opasnost po čoveka i njegov narod.

Kraljevina nastala posle Prvog svetskog rata, nije bila sposobna da prepozna opasnosti duhovnog rasipanja srpskog naroda. Vera je polako prelazila samo u rituale, identitet je bledeo i menjao ga je neki hibridni novonastali identitet, a kako je Slobodan Vladušić pisao nedavno u svojoj kolumni, novi identiteti nemaju uspeha jer im osim mita, fali i vremena za utemeljenje. Neko je planirao da identitet građen još od 12. veka izbriše, i da ubedi Srbe da nisu Srbi.

 Sve ono što su komunisti uradili, dan po dan, sat po sat omogućavala im je kraljevina. Zanemarivane su naizgled sitne, ali najbitnije stvari i tako je došlo do propasti države, jer kako Ljubomir Simović primećuje, kada poredi Inoka iz Dalše i Desanku Maksimović: „Apokalipsa ne stiže sevajući i grmeći, nego neprimetno i nečujno“.

Ono što će Koča Popović uraditi Leskovcu 1944. nije mu se prelomilo u glavi dan ranije, nedelju ili mesec ranije. Prelomilo mu se neke 1925. ili 31. ili 33. Video je nepravdu, poverovao je u ideju, zgadila mu se buržoazija i za trenutak, nepažnja i nedostatak duhovnosti, napravile su zločinca.

Iz svega izrečenog jasno je zašto je žrtva morao da bude Leskovac i zašto tako okrutno. Okrutnost se najbolje vidi u brojkama. Primera radi u istom tom bombardovanju, u Beogradu je poginulo oko 1100 ljudi, u Nišu oko 700, u Podgorici oko 2000 ljudi, a Leskovac iako najmanji od pomenutih, izgubio je 6000 duša u jednom danu. O materijalnoj šteti suvišno je pričati.

Na taj način Leskovcu se stavilo do znanja da više nikada ne sme ni da pomisli da bude tako industrijski moćan, Leskovac više nije smeo da iznedri mislioce, slobodnoumne i slobodarske ljude, inače će uvek prolaziti na ovaj način.

Ožiljci koji su tada nastali, ostali su i danas. Posle bombardovanja komunisti su uspeli da ispune još bitniju misiju. Misiju zaborava. Ubedili su nas da je neophodno zaboraviti neke stvari, da je tako lakše i bolje za nas. Pedeset godina niko nije smeo da priča o tom događaju (prva spomen česma sagrađena je za vreme Slobodana Miloševiča 1991.), a i sada kada sme, nema ko da priča. Pola veka je ipak, pokazalo se, dovoljan period da se jednom narodu potpuno preokrene svest.

      „Nepoštovanje sopstvenih predaka je prvi pokazatelj divljaštva, nevaspitanja i nemorala“, reče jednom veliki Aleksandar Sergejevič Puškin. Kako smo onda dopustili da nas kroz gotovo čitav dvadeseti vek, a i kasnije vode divljaci i barabe, pitanje je na koje ćemo tek odgovarati i sebi, ali i svojim narednim pokolenjima.

Možda najbolji opis naših vođa, kao ogledalo naših života dao je, na početku teksta pomenuti, Bata Stojković. U maestralnoj ulozi Petra Kostića Sajdžije, u filmu Darka Bajića, „Balkanska pravila“, Bata izgovara kultnu misao: „A ovaj svet je podeljen oštro na dva dela, na budale i one koji trpe. Puno je budala ovde i lakovernih ljudi, koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti domaćini misle da je njima dato da kao svoje, potroše sve vreme jednog naroda, kao da iza njih ništa više ne može da se dogodi. Ovaj prostor je škrt kad treba da iznedri čoveka sa misijom, čoveka darovitog, koji može da vidi bar jedan vek unapred. Zato se ovde stalno strada, živi se stihijski, primitivno i svi neprestano stradamo. Ah,... Balkan“.

Ova misao može da bude putokaz našoj generaciji. Moramo da zbijemo redove, da naučimo ko smo i šta smo, i da kao primarni cilj cele generacije postavimo zadatak da nađe makar jednog čoveka koji će, za početak, moći da vidi bar deceniju u budućnost.

Ukoliko takvog čoveka ne prepoznamo i ne podržimo, bojim se da naša voljena Srbija neće dočekati ni drugu polovinu ovog veka, a u sledećem se neće znati da je ikada postojala.

Autor teksta: Vuk Conić