Šta jedan grad čini gradom? Većina će odmah znati da to svakako nisu zgrade, kuće i ostali produkti građevinaca i arhitekata.

Ista ta većina reći će jedan ustaljen, možda u neku ruku ipak tačan, odgovor, a to je da grad čine ljudi.

Čini se, ipak, da je najbolju definiciju jednog grada dao Momo Kapor pri opisivanju Beograda: „Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari“.

I svaki grad koji ima svoj pečat, koji nije masa sivila u kome sve teče isprogramirano i tačno, u kome nema prostora za greške, može se prepoznati u ovom opisu, u ovoj definiciji rođenog Sarajlije, po opredeljenju i načinu života Beograđanina.

      Osim metaforičkih i metafizičkih specifičnosti, grad mora da ima istoriju, mora da ima ukuse i mirise.

O svemu tome na ovom portalu govorili smo mnogo puta (što je i svrha našeg portala, da za razliku od drugih prenese nešto lepo). Pomenućemo u ovom tekstu, samo dva imena koja definišu naš grad.

Glubočica, od reči „gluboko“, kasnije u srpskom jeziku „duboko“, pa onda Dubočica, je po svojoj istoriji grad Stefana Nemanje i Nikole Skobaljića, što dovoljno govori o veličini, hrabrosti i značaju našeg voljenog Leskovca (tekstove o ovim junacima možete potražiti na portalu).

Ukusi i mirisi su nešto što definišu Leskovac. Dovoljno je pomenuti tri zaštićena brenda: roštilj, ajvar, sprža.

Sve te fenomenalne recepte (pogotovo roštilj), pokušavaju da pripišu sebi mnogi u okviru naših granica, ali i van njih. Ipak, i oni zasigurno znaju da original može biti samo jedan.

Iako je sve to, i još mnogo toga, naš grad, šta je ugao gledanja na stvari nas Leskovčana o kome piše Kapor?

Ono što svako ko nije iz Leskovca, a ko je imao kontakt sa nama zapaža jeste leskovački humor, brzina, hitrina u razmišljanju, pa čak i ponekad prepredenost. Leskovčani svoj humor mogu da uporede sa engleskim, stanovnici Leskovca će svaku priliku, a vrlo često i nepriliku, pokušati da iskoriste da naprave šalu.

Mnogi će reći da je to odlika celokupnog Juga Srbije. Možemo se složiti i sa tim. Za primer leskovačkog i recimo niškog humora, koji je razumljiv široj populaciji, uzećemo Dejana Tasića Tasu i Marka Arsića Familiju. Njih dvojica su neverovatni komičari i uz neke sitne razlike obojica definišu i opisuju stereotipe o Leskovčanima i Nišlijama.

Koja je onda razlika u humoru? Leskovčani imaju tu moć da ukoliko se nalaze u širem društvu, prave šale koje će samo oni, i niko drugi, razumeti. To je neka vrsta šifrovanog jezika, koji nam pomaže da preživimo izvan naše teritorije. Fejsbuk stranica „Batkeposting“, fantastičan je predstavnik tog fenomena. Nepodeljeno mišljenje je da je to najduhovitija stranica u gradu na Veternici, a čitaocu koji nije iz Leskovca i okoline ti statusi čini će se kao gomila nepovezanih rečenica.

Uz humor Leskovčani imaju još jednu crtu kojom odudaraju od ostalih južnjaka. To je neka vrsta kontriranja i osećaja veličine svojstvena samo nama. Iako povremeno, kudimo, pljujemo ili blatimo svoj grad, nikada ne priznajemo da je neko bolji ili veći od nas. Leskovački studenti u Nišu i Beogradu, gotovo nikada ne kriju svoj akcenat i ne kriju svoje poreklo, što je inače česta pojava u studentskim centrima. Zbog te osobine, zbog osećaja posebnosti, vrlo lako upadamo u probleme i konflikte. Ipak, ta osobina čini nam jednu uslugu. Ni jedan grad nas ne impresionira, ni jedan grad nas ne proguta i svakom gradu možemo da se prilagodimo, a da ipak ostanemo ono što smo.

Nama je Leskovac i najbolji i najgori grad. Sve bi menjali, a opet bi da sve ostane isto u gradu.

      Da li u ovom brzom, nepredvidivom i surovom vremenu, možemo da sačuvamo svoju posebnost i identitet? Misao sa početka teksta, Momo Kapor nije napisao tako davno, a jasno je da Beograd već sada, polako ali sigurno, gubi svojstvo tog grada o kome su pisci pisali.

Od jednog širokogrudog grada, koji je primao sve i svakog, ne pitajući ništa, postaje naša prestonica zatvoren i uplašen grad. O tome svedoči intervju Ace Seltika u kome nam poručuje da dođemo u Beograd i postanemo deo njega, ali samo pod uslovom da zaboravimo ko smo. To je filozofija megalopolisa, a ne grada. To je klopka u koju upadaju „urbani“ i „rođeni“ Beograđani, i ne samo Beograđani. Leskovac u godinama pred nama ima zadatak da balansira, da nikada ne iznedri ovakvu lažnu elitu i lažne „rođene Leskovčane“, ali i da ne dozvoli sebi da postane palanka. To je balansiranje na tankoj žici, ali to je jedini ispravan put. Samo na taj način možemo da se širimo i razvijamo, a da ipak ostanemo one mudre šaljivdžije, vedrog duha, čije ulice mirišu na roštilj.