Za svoje dvadeset i četiri godine, smatram da nisam malo proputovao. Nabrajati destinacije koje sam posetio bilo bi ne samo nepotrebno, već i neukusno. Elem, u ovim još uvek relativno mladim godinama, pokušavam da što više proputujem, da se sa što više kultura i tradicija upoznam, dok me još noge dobro služe i dok je vreme moj saveznik, a ne protivnik.
Novogodišnja putovanja sa lepšom polovinom postala su neka vrsta tradicije, a ove godine izbor je pao na Prag. Grad sa toliko istorije, očuvane istorije, istorije iz prve ruke, grad neosakaćen ratovima, svakako uvek treba posetiti kada se ukaže prilika. Dar za pisanje putopisa još uvek nisam otkrio, tako da ni ovaj kratki tekst neće služiti kao ikakav opis, niti će biti pozivnica za posetu Češke Republike. Čemu onda ovaj tekst?
Od povratka iz Centralne Evrope prošlo je više od mesec dana, ali tek sam se sinoć usled neprospavane noći, gledajući fotografije s putovanja, setio jedne rečenice koja mi je ostala upečatljiva, a čiju težinu, zanimljivo, nisam uspeo da shvatim sve do danas.
Naime, prvog dana putovanja, još pre smeštanja u hotel, našu grupu dočekao je lokalni vodič. Sredovečna gospođa Mihaela, krupnijeg stasa, ali sasvim pristojnog za ženu njenih godina, sa znanjem srpskog jezika na odličnom nivou, odavala je utisak pouzdanog, pribranog vodiča, osobe koja zna sve tajne češke prestonice. S lakoćom nas je sprovela do katedrale Svetog Vida koja svojom gotičkom arhitekturom, svojim velelepnim izgledom, dominira Pragom.
Pred ulaz u sam kompleks, Mihaela nam je opisivala severnu stranu bogomolje čija fasada praktično prikazuje opis pakla. Negde uzgred nam je pomenula da se većina Čeha izjašnjavaju kao ateisti, što me uopšte nije začudilo. Valjda je ta informacija postojala već negde u podsvesti. Nastavljajući priču dotakla se istorije ove zemlje posle Karla Luksemburškog, uticaja Habzburga i naposletku došao je na red Tridesetogodišnji rat.
Pokazivala je Mihaela zavidno znanje, poput kakvog profesora istorije (što možda i jeste), a celokupnu priču završila je jednom naizgled bezazlenom konstatacijom: „Mi smo ateisti zato što se ovde i previše ratovalo za veru.” Sećam se, tek sada, da sam se u tom trenutku malo namrgodio, ali lepote grada na Vltavi u potpunosti su izbrisali taj trenutak neprijatnosti, taj delić nečega gorkog.
Tada nisam mogao da spoznam šta je tačno moglo da mi promeni izraz lica, ali sada sa sigurnošću znam. To je bila svojevrsna uvreda. Uvreda prema mom narodu, uvreda prema meni lično. Laka uvredljivost može da bude odlika gordosti, a naposletku i gluposti, ali verujem da ova uvreda ima dublji smisao.
Kako je samo kontradiktorna ta konstatacija da smrt za veru ishoduje ateizmom.
Zar ne bi onda bilo logično da Srbi vekovima već budu ateisti?
Zamislite sudbinu jednog naroda koji beži od islamizacije u drugu zemlju, a tamo ga posle izvesnog vremena dočekuje latinizacija.
Zamislite sudbinu jednog naroda, koji na jednom polju bira da pogine pre nego da promeni veru, i na istom tom polju bira carstvo nebesko pre carstva zemaljskog.
Zamislite isti taj stradalni narod mučen, prebijan, nabadan na kočeve samo zbog vere pravoslavne, samo zbog svetosavlja.
Zamislite sada da taj narod sve to preživi i zadrži svoju veru, svoje običaje, tradiciju, način života.
Ne morate više da zamišljate, to smo samo mi, Srbi.
Baš zbog svega toga smo njima nerazumljivi, nedokučivi i čudni. Svi oni iz „Evropske porodice”, bili Sloveni, Germani ili Romani, pitaju se kako toliko stradanje i dalje održava veru? Kako tolika smrt još uvek daje veru u život? Jednostavno, različiti su koncepti života i smrti. Nama živeti ne znači preživljavati, već znači postojati, znači biti slobodan. Mučenička smrt nama je samo karta za večni život, večno postojanje i večnu slobodu.
Ateizam kod Čeha, Slovaka i drugih „Evropljana”, predstavlja samo koncept života shvaćen kao preživljavanje. Ateizam se u Evropi nije desio zbog mnogo ratova za religiju, nego se raširio kao kuga zbog kukavičluka i straha da se izgubi sve materijalno.
Upravo u ovome jeste draž i suština putovanja. Treba se oplemeniti, videti druge ljude, probati hranu i pića, posetiti znamenitosti, ali se putuje pre svega kako bi znao da ceniš svoje. Samo iz daljine može se videti vrednost doma, samo izdaleka može se prepoznati koliko je velika naša Srbija.
