Istorija sveta je istorija gradova. Ova sažeta izreka Osvalda Špenglera je najbolji način da započnem uvod u priču o istoriji leskovačke prvobitne akumulacije kapitala sa kraja XIX i prve polovine XX veka, koju sam prvobitno objavio u leskovačkom nedeljniku „Naša reč” od 8, 15. i 22. juna 2001. godine. Sada je priča dopunjena osvrtom na trgovinu balkanskih pravoslavnih trgovaca u osmanlijsko vreme, čiji se uticaj na duhovno i političko buđenje balkanskih naroda često zanemaruje, i novim četvrtim nastavkom. Dvadesetak godina je dovoljno dug period da uvažimo promene koje su doneli digitalni mediji i dostupnost informacija, što je osnovni podsticaj da se stari tekst dopuni i objavi sa novim izvorima i ponudi mlađim čitaocima. U poslednjoj rečenici trećeg nastavka priče o srpskom Mančesteru tada sam napisao da je podređena uloga koju će Leskovac imati u komunističkoj Jugoslaviji posledica podaništva na koje su dobrovoljno pristale nove vlasti, nedorasle pregalaštvu kojim je stvorena industrijska infrastruktura koju su nasilno preuzele. Ova konstatacija je bila izazov za dopunu priče o Leskovcu, gradu koji je prevalio vek i po na putu od 'zakasnelog do zaustavljenog razvoja'.
(2)
MI JEDEMO PAPRIKE, PA ZIDAMO FABRIKE!
Koje su to ekonomske, društvene i političke osobenosti doprinele da jedan grad, doskora pod osmanskom vlašću, bude imenom povezan sa drugim koji je engleska i svetska prestonica industrijalizma tog vremena? Mančesterizacija je izraz za istu specifičnu kombinaciju faktora koji su Mančester i Leskovac pretvorili u vodeće industrijske centre svojih zemalja. Bugarski istoričar Hristo Berov u eseju „Balkanska industrijalizacija“ (2012), analizirajući uporedni razvoj tekstilne industrije u dva balkanska mančesterska grada – srpskom Leskovcu i bugarskom Gabrovu, piše da je od kraja XVIII veka industrijska proizvodnja pamučnih tkanina pretvorila region Mančestera u centar takvog ekonomskog rasta kakav svet dotad nije video, dodajući da je devedesetih godina XVIII veka 70 odsto britanske pamučne tekstilne industrije bilo koncentrisano u tom regionu, a već oko 1835. godine čak 90 procenata. Istraživači fenomena Mančestera izdvojili su geografski faktor, rani razvoj pamučne tekstilne proizvodnje u kombinaciji sa tradicionalnim zanatima, teške uslove zemljoradnje i prisustvo preduzetničkog duha – u glavne faktore koji su doprineli pretvaranju ovog regiona u vodeći svetski industrijski centar onog vremena. Dovoljno je jasno da su u slučaju Leskovca socio-ekonomski faktori isti, i još pojačani međunarodnom političkom pozicijom u kojoj se našla Srbija, a onda i faktorom zaostatka ne samo u vremenu početka industrijalizacije, već u samoj sirovini tekstilne proizvodnje. Naime, engleska tekstilna industrija je krajem XVIII veka već prešla na pamuk, dok leskovački trgovci tek vek kasnije počinju da se s trgovine gajtanom preorijentišu na proizvodnju vunenih tkanina. Ovo je razvojni obrazac koji je u predgovoru prvog izdanja Kapitala (1867) izneo Karl Marks tvrdnjom da zemlja koja je industrijski jače razvijena pokazuje slabije razvijenoj zemlji samo sliku njene sopstvene budućnosti.
U našem slučaju političke prilike su bile presudne: posle 1880. godine vlade novih balkanskih država Rumunije, Srbije, Bugarske i Grčke ulagale su napore u pravcu industrijalizacije oponašajući evropski obrazac propisivanjem zaštitnih carina. Odredbe Berlinskog kongresa (1878) su ovim državama uskraćivale pravo nametanja zaštitnih carina, čime su evropske sile želele da zadrže svoja ekstrateritorijalna prava. Ekonomske odredbe Berlinskog kongresa omogućile su nastavak austrougarske politike prema Srbiji čiji je cilj bio da ona služi kao izvor sirovina. Težnja Srbije za ekonomskim osamostaljenjem od Austrougarske, od koje je iz godine u godinu uvozila sve više fabričkih artikala, potpuno se poklapa sa istorijom leskovačkog fabričkog tekstila. Lokalne ekonomske i političke prilike u Kraljevini Srbiji su doprinele da leskovački trgovci gajtanom nisu imali drugog izbora nego da se naprosto okrenu sopstvenoj proizvodnji. Na ovo su uticale i smetnje u trgovini gajtanom posle srpsko-bugarskog rata 1885. u vidu carina s jedne i druge strane. Dva faktora su posebno uticala na mančesterizaciju Leskovca: prvi je jeftina radna snaga u samom gradu i u velikom seoskom zaleđu, u čijim vodenicama su postavljani prvi pogoni za proizvodnju gajtana, a drugi je okolnost da je 1886. godine kroz Leskovac prošla železnica, čime je grad postao deo putne arterije Beograd–Niš–Solun. Za početak legende uzima se 1885. godina kada je novoformirana firma „Antonije Popović i Ko.” dobila od Ministarstva narodne privrede takozvane povlastice za izgradnju fabrike gajtana sa 60 čarkova. Čarkovi su bili „bugarska tehnologija”, jednostavne metalne mašine za izradu gajtana pokretane vodenom snagom. Prema ovoj „povlastici/koncesiji”, u skladu saZakonom o potpomaganju domaće industrije iz 1873. godine, privatnici su imali pravo da uvoze mašine, materijale za izgradnju fabrika, sirovine potrebne za rad, a da pri tome ne plaćaju poreske i druge takse. Proverom koju je 1890. godine obavio načelnik leskovačkog sreza u pogonima fabrike „Popović i Ko.” u Strojkovcu i Vučju evidentirano je da je radilo 30 stalno zaposlenih, 20 Srba i 10 Bugara, vunu je ispiralo 6-8 žena, a na predenju je bilo uposleno od 1000 do 1200 ljudi tokom zime i 700-800 ljudi tokom leta. Fabrika je godišnje dobavljala 35000 kilograma vune iz sela u okolini Leskovca, Niša i Pirota, ali i uvozom iz Engleske (oko 6000 kg).
Rad i uspeh fabrike „Popović i Ko.” zainteresovao je i druge lokalne trgovce, pa je tako grupa trgovaca i zanatlija osnovala fabriku „Kosta Ilić i Ko.” i otpočela s radom 1888. godine. Na čelu je bio Kosta Ilić zvani Mumdžija (tur. sapundžija), iz Vlasotinca, a pogon koji je bio podignut u selu Kozare, na istoimenoj rečici u blizini Leskovca bio je ozbiljna konkurencija fabrici „Popović i Ko”. Prema podacima iz literature vidi se da je tokom 1891. godine fabrika „Kosta Ilić i Ko.” proizvodila oko 24 santimetra ispletenih gajtana u minuti, dok je učinak u fabrici „Popović i Ko.” bio oko 18 santimetara. Ovaj vid konkurencije nije leskovačke protoindustrijalce zatvorio u lokalnoj „tehnološkoj utrci”; naprotiv, oni su glavnu pretnju u osvajanju srpskog tržišta videli u paraćinskoj fabrici braće Minh. Pogotovo se tehnološka utrka ubrzala kad su se 1895. godine dve leskovačke fabrike ujedinile pod imenom „Prva srpska kraljevska fabrika za gajtane, pozamanteriju i pletene proizvode Popović, Ilić i drugovi iz Leskovca” – poznatiju pod imenom „Popović, Ilić i Ko”. Partneri su bili Antonije Popović, Kosta Ilić, Mita Teokarević, Gligorije Jovanović, Gligorije Petrović, Petar K. Ilić i dva Bugarina, Stefan Bojadžijev i Manuil Iliev. U izveštaju, koji smo spomenuli, načelnik leskovačkog sreza je napisao da „u Srbiji prvih godina nije bilo ni jednog jedinog čoveka koji je imao znanja i iskustva da radi u tim fabrikama”.
Uvažavajući prethodne nedostatke, stručno i finansijski potkrepljen zahtev dao je rezultate; fabrika je dobila desetogodišnju koncesiju za proizvodnju vunenih tkanina i u tom periodu je bila oslobođena poreza i carina na uvoz mašina i sirovina. Partneri su tačno znali koga, zašto i gde da pošalju – Sotir Ilić, sin Koste Ilića i Gligorije Jovanović su sa uzorcima vune i platna otputovali u Kemnic koji je važio za nemački Mančester. Na preporuku nemačkih stručnjaka kupili su osam razboja, mašinu za češljanje, mašinu za pranje, jednu parnu mašinu od 30 konjskih snaga i jedan parni kotao. Nova fabrika je bila podignuta u severnom delu Leskovca i počela je s radom 1896. godine.
Preduzetnički duh i poslovni izazov, kao što vidimo, nije bio stran leskovačkim protoindustrijalcima koji su išli putem koji je stvorio moderna zapadna društva. Put modernog kapitalizma je sa mnogobrojnim raskršćima, posut idejama i izazovima. Primer Mihaila-Mike Jankovića, sina uglednog leskovačkog trgovca iz poznate trgovačke porodice “Inajet", to potvrđuje. Energični i preduzimljivi Mika Janković dobio je 1899. godine beskamatni državni kredit, a potom je 1904. godine uputio zahtev Ministarstvu narodne privrede da mu se dodele mašine iz “Državne tkačke škole" i to s uslovom da preuzme sve svršene đake već obučene za rad na tim mašinama. Koncesija je, međutum, 1905. godine opozvana zbog neispunjenja obaveza. Ali tu nije bio kraj. Zgradu fabrike i finansijske obaveze je otkupio Milan Popović, sin tada već pokojnog Antonija Popovića najvažnijeg partnera u prvoj leskovačkoj fabrici „Popović, Ilić i Ko”. Tako je 1907. godine u Grdelici počela sa radom fabrika „Jovanović i Popović”; zapošljavala je 50 radnika sa koncesijom za narednih 10 godina i ubrzo je dostigla nivo proizvodnje koji je imala fabrika „Popović, Ilić i Ko”. Treću fabriku u Leskovcu su osnovali Josif Jovanović, Gustav Hubač i Joca Stanković, svi iz paraćinske fabrike braće Minh koja je 1904. izgorela u požaru. Zahvaljujući neoštećenoj savremenoj paraćinskoj mašini od 50 konjskih snaga ova fabrika je po kvalitetu proizvedene tkanine konkurisala dvema postojećim, mada je bila slabija po obimu proizvodnje. Tako je Leskovac postao, posle Beograda, drugi grad u Srbiji po broju fabrika. Posebno je važno da je grad postao svojevrsni inkubator srpske industrijalizacije u prvoj deceniji XX veka, kada su stasali sinovi pionirâ Koste Ilića i Mite Teokarevića. Mladi leskovački tekstilni lavovi – Petar, Sotir i Vlada Ilić i Laza, Vlada i Slavko Teokarević – podigli su leskovački tekstil na rang i značaj nacionalnog nivoa u novoj državi između dva svetska rata.
Nastaviće se