Za sam kraj ovog projekta, ovog svojevrsnog upoznavanja sa Bojnikom i trubom, ostavili smo najnoviju, ali i najlepšu priču projekta. Tekst će nas ovoga puta odvesti samo malo u prošlost. Potrebno je osvrnuti se na 2024. godinu i šezdeset i treći Sabor u Guči.

Četvrti avgust prošle godine ostaće zlatnim slovima upisan u istoriju srpskog, ali i svetskog sporta. Tog dana je u Parizu, u popodnevnim časovima, u finalu Olimpijskih igara Novak Đoković savladao Karlosa Alkaraza i na taj način je došao do jedine medalje i trofeja koji mu nedostaje u karijeri.

Samo dan kasnije, održano je finalno veče u Dragačevu. Kao oda Novakovoj pobedi svirana je pesma „Kosi tata, kosim ja“. Paralelno sa sviranjem taktova čuvene narodne pesme, žiri je odlučivao o pobedniku 63. sabora, a napetost je dostizala vrhunac.

Odjednom, odjeknula je vest da je za Prvu trubu proglašen petnaestogodišnjak!

U pitanju je bio Mihajlo Zećirović iz Orkestra Isidora Zećirovića. Podvig koji se dogodio ravna se sa onim Novakovim iz Pariza. Saznavši za vest, otac – vođa orkestra, podigao je svog sina visoko u nebesa i na taj način je nastala jedna od najlegendarnijih slika u istoriji Sabora.

Novinari su odmah opkolili mladu senzaciju, a on je i u tim trenucima ostao priseban.

- Ovo je neverovatan osećaj, ne mogu rečima da opišem. Ne znam gde se nalazim, nisam verovao kad sam čuo svoje ime. Ovo je ostvarenje mog dečačkog sna. Svako ko je bar jednom trubu uzeo u ruke, poželeo je da na ovoj bini dobije ovu nagradu. Presrećan sam i ponosan, zahvalan mojim kolegama iz orkestra i porodici. Truba je moja ljubav od kad znam za sebe. Vežbao sam dan i noć kako bih osvojio ovu nagradu –

Dete govori o ostvarenju dečačkog sna,... Onda možete da zamislite, poštovani čitaoci, o kakvom uspehu je reč.

Mladi Mihajlo je trubu prvi put uzeo sa sedam godina, a sa petnaest je poneo titulu najboljeg trubača (verovatno i na svetu). Jasno je zašto Mihajlo pri svakom svom intervjuu govori o značaju vežbanja za uspeh.

Međutim, nije vežba kod Zećirovića mlađeg jedina uticala da tako mlad postane Prva truba. Čini se da je presudnu ulogu odigrao otac – Isidor. Uspešan je onaj otac koji u toj meri voli i podržava svoje dete da ga dete na kraju prestigne i nadmaši. Roditelji jesu jedini ljudi koji će se radovati ako budete bolji od njih, a ako je Mihajlo ogledalo Isidora, Isidorova sreća i ponos su nemerljivi.

Bitno je u ovom kontekstu napomenuti da je upravo Isidor taj koji je osnovao orkestar, ali da u njemu svira mnogo članova familije Zećirović, između ostalih i Isidorov otac, a Mihajlov deda.

Priča o ocu i sinu se ovde ne završava. Uveliko se priprema teren za novo učešće, uvežbavaju se prsti za novi sabor i nastup, jer sada je nebo granica. Ako nastavi ovim tempom Mihajlo će postati jedan od najmlađih majstora trube u istoriji. Uz podršku kakvu ima u vidu oca, ništa nije neostvarivo.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Bojnička truba“, koji naše Udruženje realizuje uz sufinansiranje Opštine Bojnik.