Šta čini jednu državu?

Pitanje definisanja države i stavljanja državnosti u jedan sveobuhvatni kalup, jeste pitanje koje decenijama, pa i vekovima, muči brojne politikologe, pravnike, istoričare. Sva intelektualna elita, svi istraživači iz tri pomenute oblasti, govoriće vam o državi iz svoje perspektive.

Politikolozi će tvrditi da je za potpuni suverenitet države potrebna međunarodna priznatost ili efektivna vlast unutar jedne teritorije. Pravnici će osnove države vezivati za pravni sistem, to jest funkcionisanje istog unutar određenog dela sveta, nad određenim narodom. Istoričari će u tom pogledu nazivati neke skupine ljudi državama, jer je za njih najbitniji kontekst i oni znaju da u zavisnosti od duha vremena pogled na državu i državnost može biti podložan promenama.

Ono oko čega će se složiti svi istraživači države i njenih institucija, jeste činjenica da je, bez obzira na sve, bez obzira na sistem, okolnosti, uređenje, strani faktor, narod potreban kako bi se nešto u bilo kom segmentu moglo nazvati državom. Suštinski, svi će se složiti da država jeste sistem vladavine nad narodom, prihvaćen od naroda i što je najvažnije – za narod.

Iz ove konstatacije izvlači se logično pitanje – šta je narod, a šta nacija?

Ta enigma jeste lajtmotiv ovog teksta i autor će pokušati da da rešenje, ali i da utvrdi da li Srbi, dve stotine dvadeset i jednu godinu posle početka Prvog srpskog ustanka, i tačno stotinu devedeset godina od donošenja Sretenjskog ustava, imaju ikakvu odliku naroda, odnosno nacije u izvornom i suštinskom smislu tih reči.

USTAV KNJAŽESTVA SERBIJE

Svaki veliki vojni sukob sa sobom nosi ogromne političke posledice. U devetnaestom veku najveći i najznačajniji ratni pohod jeste bio onaj Napoleonov, na samom početku toga stoleća. Posle kraha francuske vojske, u Evropi se izdefinisalo nekoliko velikih sila, od kojih je Rusija, kao najveći pobednik, uzela i najveći „kolač”. Lokalna slika na Balkanskom poluostrvu usled haosa u Evropi, ali i paralelno odigrane Srpske revolucije, takođe je u bitnoj meri promenjena.

Postalo je jasno da Osmansko carstvo više nije velika sila, a poljuljana raznim bunama, od kojih svakako najintenzivnija jeste bila srpska, postavilo se pitanje da li se Turci mogu nazvati i lokalnom silom. Druga decenija devetnaestog veka donela je dodatno produbljenje Istočnog pitanja, otvorenog 1774. godine, pri završetku rusko-turskog rata, gde se Rusija nametnula kao zaštitnica pravoslavnog stanovništva unutar Osmanskog carstva.

Bližio se trenutak konačne podele karata na Balkanskom poluostrvu.

Srbija je kao mala zemlja, još uvek unutar Carstva, mogla samo da čeka odluke velikih igrača. Ili ipak ne?

Ovim pitanjem dolazimo do jedne od osobina (od ukupno tri) koje čine narod nacijom – pobuna. Bilo da se radilo o mirnim ili ratnim vremenima, pobuna koja se ogleda kroz rad i ne sedenje skrštenih ruku, jeste jedna od osnovnih odlika nacije koja je oličena u vladaru i vođi. Bez obzira koliko velikih sila odlučuje o vašoj sudbini, mora postojati bunt kod stanovništva i vladajućeg režima.

Bunt dalje može značiti insistiranje na posebnosti po svaku cenu. Insistiranje da smo jedinstveni, drugačiji, te sposobnosti da sami sebi stvorimo državu i sami sebi krojimo sudbinu, jeste kulminiralo upravo donošenjem Ustava 1835. godine.

Ustavotvorac Dimitrije Davidović težio je pravima i slobodama građana, jednakosti i jedan je od retkih koji je u to vreme u najviši pravni akt države uvrstio podelu vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu (što je i danas temelj demokratskog poretka). Ustavom je ukinuto ropstvo, a takođe su ukinuti i feudalni odnosi.

Sretenjski ustav se s razlogom smatra najmodernijim pravnim aktom Evrope devetnaestog veka.

Knez Miloš Obrenović stavio je ruku na ovaj dokument i položio je zakletvu u Kragujevcu, na Sretenje, a on je i potvrđen odlukom Velike narodne skupštine. Šta čini ovaj događaj tako buntovnim?

Ustav je povučen posle svega pedeset i pet dana, na zahtev Rusije, Austrije i Turske. Znanje da će Ustav biti napadnut i ukinut, spoznaja da će postojati političke posledice ukoliko se Ustav donese, i uprkos svem tom znanju odlučiti se na takav čin, jeste pobuna.

Takva pobuna srpskog naroda i režima, kratkoročno nije dala rezultate, ali je pokazala velikim silama sposobnosti srpskog naroda i srpske države, te je ostavila amanet budućim generacijama na kakav način treba uređivati i graditi državu.

IDEJE POLITIČKIH ELITA

Drugi uslov koji narod mora da stekne radi ostvarivanja punog kapaciteta državnosti, jeste odabir političke elite. Ovde se ne misli isključivo na biranje predstavnika unutar političkog sistema. Politička elita kao takva, uopšte ne mora da bude sačinjena od pojedinaca koji učestvuju neposredno u političkoj borbi. Ona treba da sakuplja intelektualce koji će imati uticaja na političke aktere i čiji će glavni zadatak biti formiranje nacionalne politike, to jest prioriteta nacionalne politike u periodu od pet, deset i sto godina.

U takvom duhu Ilija Garašanin, devet godina po donošenju Sretenjskog ustava, piše čuvene Načertanije. Samu analizu ovog dela potrebno je ostaviti za neku drugu priliku. Nama je sada neophodna isključivo osnovna ideja Načertanija – oslobođenje srpskih zemalja.

Moguće je naširoko debatovati i raspravljati o terminu „srpske zemlje” i šta bi taj termin u geografsko-kulturološkom smislu trebalo da sadrži. Ipak, ni to u kontekstu ovog teksta nije nužno. Treba samo pimetiti postojanje nacionalne politike, koja se svodi na jednu reč – sloboda. Načertanije je samo pisani dokaz postojanja kontinuiteta ideje o nacionalnoj politici na vekovnom nivou.

Od 1804. godine, pa sve do 1918. godine postoji vertikala, postoji istost radnji svih vladara na ostvarivanju samo jednog cilja. Period od tih 114 godina, doneo nam je vlast Obrenovića, pa Karađorđevića, pa ponovo Obrenovića, i na kraju opet Karađorđevića. Bez obzira na tolike turbulencije unutar jedne tek oslobođene države, bez obzira na dijametralno suprotne spoljnopolitičke odnose šest vladara (koliko ih je ukupno bilo u pomenutom periodu), niko nije menjao tog zajedničkog sadržaoca srpskog oslobođenja.

Od Đorđa i Miloša, do Milana i Petra, svaki vladar je radio koliko je mogao na konačnom oslobođenju.

Slobodu je na kraju doneo narod. Postojanje nacionalnog naboja, želje da se porobljena braća po svaku cenu oslobode, donelo je na kraju, posle više od veka, uspeh. Uloga naroda ogleda se u tome što niko nije sumnjao u mogućnost pobede, u izvesnost oslobođenja, i ono je došlo ranije no što je iko mogao da očekuje.

ŽIVETI U MIRU

Očuvanje zdravlja predstavlja treći i konačni uslov za koegzistiranja i stvaranja države od strane naroda. Naravno, radi se o mentalnom zdravlju, o postavljanju normi, autoriteta i pravila života. Kako se to čini?

Neki idealni, utopistički scenario, pošao bi od reforme školstva, apostrofirao bi značaj istorije, isticao bi od ranih dana herojstva, negovao bi muziku, književnost, sportsku aktivnost. To jesu samo ciljevi, uglavnom nedostižni, ali država u sadašnjici u kojoj živimo, svoju nezavisnost prikazuje samostalnim uređenjem školskog sistema, a narod svoju zrelost obelodanjuje kvalitetnim vaspitanjem unutar porodice.

Moderni svet donosi pregršt hibridnih ratova sa kojima svi mi moramo da se nosimo. Međutim, najznačajniji rat jeste onaj protiv dece. Otuđiti decu od naroda, znači uništiti budućnost države i nacije. Uništiti budućnost države i nacije dalje obesmišljava svaki rad i trud, svaki plan osmišljen u sadašnjosti. Čini se da je ovo završna faza globalističkog kontrolisanja naše dece, i završni čin nametanja pogrešnih autoriteta i uzora. Kada je onda, sve počelo?

Autor ponekad, vrlo subjektivno, ume da za mnoge negativne društvene tokove današnjice okrivi komunističku vlast. Jednoumni sistem čiji je jedini cilj bio uništenje srpskog identiteta, svakako nije doneo ništa pozitivno, ali ne možemo reći da truljenje svesti omladine i naroda u celosti počinje sa Josipom Brozom Titom i njegovom klikom.

Da to nije slučaj potvrđuje Branislav Nušić svojim satiričnim delima, u kojima podjednako kritikuje vlast i mentalitet naroda. Pripovetkama s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Radoje Domanović nam govori da takvi problemi postoje i u tom vremenu.

Da sve u tim, slobodno možemo reći, herojskim godinama nije bilo idealno, svedoče stihovi Vladislava Petkovića Disa:

„Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,

Lopovi nam izrađuju bogataše,

Mračne duše nazvaše se patrioti,

Od pandura stvorili smo velikaše.”

Dis je pesmu „Naši dani” stvorio davne 1910. godine i na prvi pogled čitalac može pomisliti da je sve isto, te da se ništa u društvu ne može promeniti. Istorija nas je pak naučila, da je samo četiri godine kasnije srpski narod uspeo da pronađe i stavi na pijedestal prave patriote i na taj način ispiše najsvetlije stranice istorije. U tom junačkom poduhvatu učestvovao je i sam Dis, gde je i ostavio svoj život 1917. godine.

Dakle, tada se još moglo pričati o mladoj naciji, mladoj državi koja je tek 1878. godine dobila nezavisnost, te se moglo naći opravdanje za društvene prilike i neprilike pod čijim uticajem su stvarali Nušić, Domanović i Dis. Koje nam je opravdanje danas?

Da zaključimo,...

Sva ova priča, sav ovaj pokušaj iscrtavanja kratkog istorijskog časa, svodi se na kraju, kao i uvek, na par rečenica.

Narod jeste skup ljudi sa istom krvlju, sa identičnim precima, običajima i uglavnom sa identičnom religijom, koji se mora vezati oko jednog ili više mitskih događaja i ličnosti. Mi Srbi, koliko god nas urušavali i unižavali, zauvek ostajemo narod, jer u „malom mozgu” svakog od nas postoji pravoslavna vera, postoji Kosovski mit.

Ipak, srpski narod se teško može nazvati nacijom, a nacija zapravo predstavlja narod sposoban za upravljanje državom. Još jednom valja nabrojati tri preduslova koja narod čine nacijom, i u kratkim crtama objasniti na koji način je urušen svaki:

1. Bunt oličen u zahtevu za posebnošću – komunistička dogma uspela je da pitanje identiteta i nacije prvo „pomeri sa stola”, a zatim da ga učini nepotrebnim i nazadnim.
2. Postojanje nacionalne politike i želja za slobodom – danas, samo u užoj Srbiji, suvišno je pominjati sve „srpske zemlje”, imamo jasnu okupaciju najsvetijeg dela naše teritorije. Uprkos tome, postoje samo varnice i iskrice u narodu, oličene u zastavama „nema predaje” i eventualno u pozdravu „Dogodine u Prizrenu”. S druge strane, već dvadeset i pet godina ne postoji jasna strategija i plan političke elite povodom situacije na Kosovu i Metohiji.
3. Mentalno zdravlje nacije – pogledajmo samo idole i uzore naše dece, i neće nam biti potrebno dodatno objašnjenje.

Slika je, dakle, mračna i tužna. Jedino gore od ropstva jeste privid slobode, a mi trenutno to proživljavamo. Nesvesno smo porobljeni od strane globalističkog sistema, velikih sila, ali i od strane samih sebe. Puštamo već decenijama životinjske strahove pukog preživljavanja da ovladavaju našim narodom. Živimo u apatiji, konformizmu, okrenuti požudama.

Ipak, nadajmo se da se iskra konačno zapalila. Današnji skup u Kragujevcu do koga su pešačili mladi i studenti iz Beograda, Novog Sada, Niša, Novog Pazara... baš na Sretenje, može da znači svašta i ništa. Možda postoji istina u pričama o finansiranju protesta i skupova od strane stranih službi bezbednosti. Možda je sva ova energija trenutno uzalud, i do suštinskih promena u skorije vreme možda ne dođe.

Ali ovaj skup u Kragujevcu, to niko ne može da porekne, pokazuje da je mladima stalo do ove zemlje. Pokazuje da mladi poznaju svoju istoriju, datume, da znaju veličinu svojih predaka. Šetnja do Kragujevca otkriva istrajnost jedne generacije da se sa idejom živi i da se za ideju umre, pa makar ona bila pogrešna.

Samo takva omladina ima kapacitet da narod pretvori u suverenu naciju, kao što je to Miloš uradio na današnji dan pre bezmalo dva veka.

Zato, sve političke aktere, u vlasti i opoziciji, morala bi da raduje spoznaja buđenja jedne generacije i saznanje da mladi žele da Srbiji bude bolje, a to je svima nama zajednički cilj, zar ne?

Srbijo, srećan Dan državnosti!