Jedan od najvećih svetskih književnika, Fjodor Dostojevski, imao je misao i viziju da će lepota spasiti svet. Kako književnost predstavlja jednu od sedam originalnih umetnosti, lepota ove  grane umetnosti, estetska, etička i funkcionalna se nikada nije dovodila u pitanje.

Da li književnost može da spasi svet? Na to pitanje se ne može dati odgovor, ali je sigurno da nam ona može dati ideju vodilju koja može da bude iskra koja će izazvati neke naše sudbonosne odluke.

Najbolji odgovor na to, ali i na mnoga druga pitanja koja se usko tiču pisanja i življenja u vremenu kiča i antiumetnosti, može nam dati prof. dr Slobodan Vladušić, jedan od najčitanijih srpskih pisaca u 21. veku.

Imali smo tu čast da je uvaženi profesor vreme odvojio za naš portal.

Pre svega hvala što ste pristali da govorite za naš portal.

Profesore, Vaše angažovanje kao intelektualca i pored svih blokada kojima ste izloženi je, čini se, izuzetno važno, pre svega za mlade generacije koje nisu zatrovane jugoslovenstvom i titoizmom. Šta Vas je navelo da se angažujete i da izađete iz komfora u kome su uljuljkani mnogi takozvani nacionalno orijentisani intelektualci?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje, zato što moj stepen angažovanosti ne smatram nekim naročitom podvigom. Za mene je to to stvar kućnog vaspitanja i pristojnosti. A onda i osećanja duha vremena i zadataka koje pred čoveka stavlja doba u kome živi. Mislim da je očigledno da je danas u Srbiji na delu manje više nasilan preobražaj građanina, koji je određen nacionalnim identitetom, u biočesticu koja je lišena bilo kakvog identiteta i koja je pretvorena u puku nomadsku funkciju, koja može da bude i bilo ko, i bilo gde. Entitet koji upravlja tim preobažajem nazvao sam Megalopolisom, a sam preobražaj se ne događa samo u Srbiji već bezmalo u celoj tzv. zapadnoj hemisferi. Ja predajem srpsku književnost, koja je deo srpske kulture, a to znači jednog specifičnog pogleda na svet u kome, recimo, ne važi makijevelistička misao da cilj opravdava sredstvo, već to da treba i druge čuvati od sebe, a ne samo sebe od drugih. Naša vrednost je, između ostalog, u toj razlici i u toj specifičnosti. Ako nas više ne bude, neće više biti ni čojstva i nešto će zauvek da nestane u svetu. Ja srpsku književnost, koju pišem i proučavam, ne shvatam zato kao neko zanimanje, profesiju, kojom se čovek bavi od 7 do 3 ili samo zato da bi sakupio potreban broj bodova za akademsko napredovanje. Ja je shvatam kao poziv koji traži da mu pristupim kao celovita ličnost i ja mu pristupam upravo tako. Ja sam svoj izbor napravio i mogu da kažem da sam, zahvaljući tom izboru, upoznao jedan neverovatan intezitet života, kao i veliki broj ljudi, dobrih, pametnih i časnih. A to što ih poznajem i što smo, da tako kažem, u istom rovu, osećam kao veliku čast i privilegiju u svom životu.

Očigledno je da pokušaj promene svesti u koji je Zapad uložio para, truda i vremena, nije urodio plodom. Međutim, raspoloženje naroda se ne prenosi na institucije, pogotovo ne na institucije kulture i obrazovanja. Da li mislite da je pored Vaših javno izrečenih stavova, koji imaju širok odjek, potrebno i konkretno političko, to jest stranačko angažovanje?

Ne bih potcenjivao domašaj organizovane akcije promene svesti kojoj smo izloženi. Pogledajte samo koliko malo ljudi, ne samo u Srbiji već i u Republici Srpskoj, želi da studira srpsku književnost ili istoriju, a onda tome pridodajte činjenicu da dobar broj ljudi u tim akademskim krugovima nije svestan tog problema ili ga za njega nije briga. Kada to sve uzmete u obzir, shvatićete da mi polako postajemo narod bez nacionalne samosvesti koja bi bila dublja od sarme, rakije, Partizana ili Zvezde. Zabrinjavajuće je i to što jedan broj ljudi, od kojih su neki završili upravo srpsku književnost, slavi to opadanje interesovanja za nacionalnu književnost i istoriju kako bi ušićarili nešto od onih koji to opadanje planiraju i na njemu aktivno rade. Fenomen koji sam pomenuo nije dakle, niti ,,prirodan” niti ,,slučajan” što znači da problem pripada sferi obrazovanja ali isto tako i sferi bezbednosti, jer ako dominantan broj stanovništva jedne država čine biočestice koje se hvale da se ne sećaju šta je bilo juče, a nekmoli da pamte nešto što se desilo pre nekoliko decenija ili vekova, teško da možete očekivati da će te biočestice nešto da brane. To što ovaj fenomen nije politička tema u našoj zemlji ukazuje na slabost naše političke klase da misli dugoročno. 

Vi ste kroz kolumne i knjige razobličili suštinu "Duboke države", koja preko megalopolisa želi da ostavri totalnu kontrolu nad ljudima. Koliko će ta borba trajati i koliko u tom kontekstu rusko izlaženje na levu obalu Dunava ima značaj za održavanje suverenosti Srbije?

Ja mislim da je od najvećeg značaja da ljudi osete značaj i vrednost reči suverenost, odnosno da požele ponovo da budu slobodni. Ako se to ne desi, teško da će nam i jedna geopolitička realnost moći biti od koristi, budući da, prosto rečeno, neće biti potrebnog stanja svesti koje bi znalo da iskoristi te nove geopolitičke okolnosti. Ako neki papagaj ne zna šta je sloboda, možete slobodno da mu otvorite vrata od kaveza, jer znate da će ostati u njemu: na kraju krajeva, ima hrane, vode, sipine kosti, a i poznato je i da papagaji umiru kada pobegnu iz kaveza. Zato je promena svesti usmerena u tom pravcu: da od nas načine papagaje. Da li će u tome uspeti ili ne, još uvek ne znamo.

Predajete na Univerzitetu u Srpskoj Atini, gde se uglavnom priča po normi. Ljudi sa juga Srbije imaju duboki kompleks jer su već decenijama izloženi jezičkoj diskriminaciji. U svojoj knjizi "Za i protiv Vuka", Meša Selimović je jasno prikazao prednosti i mane Vukove reforme. Ta reforma i jezička diskriminacija imaju mnogo dublje posledice nego što se misli, i ljudi iz Leskovca često na svovjoj koži osećaju neku vrstu rasizma. Još je Skerlić govorio da se na prizrensko-timočkom mogu pisati samo komedije. Kako onda izaći iz ovog začaranog kruga?  

U vašem pitanju je verovatno slučajno izostala jedna važna reč koja se tiče fenomena o kome govorite, a to je reč standardizacija. Nastanak nacije je uvek bio praćen procesom standardizacije jezika. Nije u pitanju nikakvo nasilje nad jezikom ili nad nekom grupom ljudi, već politička potreba da se ljudi istog nacionalnog identiteta čvršće povežu jednom varijantom jezika, kako bi se homogenizovali. Ukoliko to ne učinite i dozvolite insistiranje na pokrajinskim identitetima, pa još nekom od njih date prednost u odnosu na ostale – kao što su Srbi iz Crne Gore u 19. veku imali status najvećih Srba – onda može da vam se dogodi da jedan deo onih koji su za sebe smatrali da su najveći Srbi, sto godina kasnije u promenjenim okolnostima ne samo prestanu da budu Srbi, već svoj identitet grade na srbofobiji. Lično, nikada nisam bio poklonik pokrajinskih ili regionalnih identiteta i nikada nisam smatrao da je severna Srbija, koja se pojavljuje i pod imenom Vojvodina, na bilo koji način civilizovanija, kulturnija, ili obrazovanija od juga Srbije, na primer. Verujem samo u ono što nas povezuje, a to je jezik, standardni jezik, koji pripada jugu Srbije koliko i severu: da nema tog standardnog jezika, jezičke razlike bi se vremenom povećavale i na njih bi se kalemile ,,identitetske” razlike, odnosno stvaranje novih regionalnih identiteta, i Srba na kraju više ne bi ni bilo.

U mesecu novembru simbolično smo se setili naših slavnih predaka iz Prvog svetskog rata. Vaša knjiga "Veliki juriš", po mom subjektivnom mišljenju, delo je koje ubedljivo najbolje prikazuje duh srpskih vojnika u Velikom ratu. Smatrate li da se premalo priča i premalo zna u srpskoj javnosti i u našim školama, o podvizima junaka sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana?

Sasvim je sigurno da se o Velikom ratu u srpskoj javnosti i školama ne zna previše, a izvesno je da se ne zna ni dovoljno. Razloga za to ima više, a nijedan nije objektivne prirode, što znači da sve može da se promeni tako da ,,solunci” prestanu da nam budu stranci u životu i postanu prijatelji. Primera radi, ako danas većina dece oblikuje svoju sliku sveta preko video igara, zašto država ne bi finasirala stvaranje video igre o Prvom svetskom ratu. Ili, zašto ne bismo svake godine snimili jedan film o tom ratu, koja bi se kasnije pretvorili u seriju. Nije nužno, pri tom, dehumanizovati neprijatelja, jer se i bez takve dehumanizacije može slaviti herojstvo. Primer je film Marš na Drinu iz 1964. godine. Zašto je iskustvo Prvog svetskog rata tako važno? Pre svega, zato što u tom ratu nije bilo nikakvih mrlja sa naše strane: motivi su nam bili čisti, izvođenje tog rata bilo takođe, čisto i čojstveno, a u njemu je stradalo preko milion naših sunarodnika koji su zalužili da ih se sećamo. Drugo, sećanje na taj rat bi nam pokazalo da je postojala i neka Srbija pre 1945., odnosno 1918., koja je mnogo bliža ovoj današnjoj od one jugoslovenske. Možda su svi ovi razlozi ,,za”, u isto vreme i razlozi ,,protiv” za nekoga ko u ovom trenutku određuje naš odnos prema istoriji, pa zato o Prvom svetskom ratu i Kraljevini Srbiji uopšte, znamo toliko malo.

Vaša knjiga o KK Partizanu doboko prožima suštinu samog sporta. U svojim tekstovima lepo ste opisali značaj igranja isključivo srpskih igrača, za srpsku reprezentaciju. S druge strane stranci u Partizanu često bolje osećaju klub od domaćih igrača. Povratkom najvećeg trenera svih vremena, Željka Obradovića, vratio se jedinstveni duh, a čini se da Željko proizvodi i Srbe reprezentativnog kalibra (Smailagić, Avramović, Vukčević) i pored velike propagande o strancima u Partizanu. Da li mislite da Obradovićeva misija očuvanja srpske košarke ide u dobrom smeru?

Nisam siguran da stranci osećaju bolje KK Partizan od srpskih igrača, ali je izvesno da su u ovom trentku bolji od srpskih igrača, a ima ih i više, pa mi se čini da te činjenice stvaraju utisak koji imate. Po mom mišljenju, KK Partizan je trenutno u svojoj korporativnoj fazi, koja se u velikoj meri razlikuje od KK Partizana u njegovoj ratničkoj fazi. Ono što spaja ta dva Partizana, jeste figura Željka Obradovića, a onda naravno, i kvantitet i kvalitet navijača. Realno rečeno, to su dva Partizanova brenda u Evropi. Bez njih, Partizan ne bi bio Partizan. Ranije je postojao i treći brend, najjači i namoćniji, a to su bili mladi srpski igrači, koji bi posle Partizana odlazili u druge evropske klubove, a onda bi u pravom trenutku odlazili u NBA. U međuvremenu bi za reprezentaciju osvajali zlata. Danas taj treći brend nedostaje, i to bi trebalo da nas zabrine, jer Obradović neće trajati večno, a pitanje je i to da li će navijači videti Partizan u klubu čiji će trener sutra biti neko ko je svoje ime stekao na nekom drugom mestu, dok mu je KKP samo jedna od nekoliko stanica na putu ka penziji. Možda i hoće a možda i neće – ne znam. Doduše, krivica za ovakav razvoj događaja nije u Partizanu, već u promenjenom razumevanju košarke. Danas je mladim srpskim igračima uzor Jokić. Čuo sam da je on uradio neke dobre stvari za svoj Sombor i to je zaista lepo od njega. Međutim, njegov košarkaški razvojni put nema nikakve veze niti sa Partizanom, niti sa Zvezdom, a ako je merilo broj zlatnih medalja u reprezentaciji, onda nema mnogo veze ni sa reprezentacijom. Za mene košarka nije sinonim za NBA, a ako jednom to zaista postane, onda mi neće biti problem da je više ne pratim. Umesto toga, pratiću američki fudbal, koji je isto tako zanimljiv sport, koji nikada nije imao nikakve veze sa nama, pa ću moći da ga gledam mirno, kao stranac, a ne kao izgnanik.

Da li ste skroro bili u Leskovcu? Naš grad je uvek nekako između Niša i Vranja, pa je neretka pojava da se određeni književnici i narodne pesme pripisuju našim komšija. Zbog toga, koliko znate o književnoj tradiciji našeg grada?

U Leskovcu sam bio onoliko puta koliko sam bio pozvan, a to znači jednom i to pre više od deset godina. To nije mnogo, ali se sećam tog odlaska i bilo mi je lepo. Razume se, voleo bih da mogu da Leskovac posećujem i češće, ali to ne zavisi samo od mene. Ako neko u Leskovcu želi da bolje pozicionira svoj grad na kulturnoj mapi Srbije, bilo bi dobro da razmisli o iskustvima Kraljeva, na primer, čija biblioteka štampa elitnu srpsku poeziju u okviru edicije Povelja, ili o Čačku, čiji je sinonim postao časopis Gradac. Da li će neki grad biti kulturno prepoznatljiv, ne zavisi toliko od novca ili geografskog komšiluka, koliko od volje ljudi da nešto urade za svoj grad, od njihovih ideja i odlučnosti da te ideje sprovedu. Razume se, govorim pre svega, o ljudima koji kreiraju život grada, pa tako i kulturni život grada. Ako nešto tako izostaje, onda čoveku preostaje da svojom ličnom prepoznatljivošću učini nešto i za svoj grad, što nije mnogo, ali nije ni malo.

Hvala još jednom i nadamo se Vašem skorom dolasku u grad na Veternici.