Vrlo često se kroz istoriju ovog podneblja dokazivalo iznova i iznova, da su najmudrije misli poticale iz naroda. Iz istog onog navodno zaostalog i neprogresivnog naroda. Mudre starine čuvajući po koju ovcu ili kozu pod vedrim nebom, sećale su se duhovitih i domišljatih načina da se određena univerzalna istina prenese na buduće generacije.

Zašto duhoviti načini?

Jednostavno, ljudski um je podešen tako da pamti prijatne stvari ili izreke koje su neobične, i koje na jedinstven način opisuju određeni događaj ili pojavu. U modernom dobu u kome živimo, s naglaskom na Srbiju u 2023. godini, pogodna izreka bila bi: “Svakog čuda tri dana dosta.”

U ovoj godini nizale su se nezapamćene tragedije, nestanci, ubistva i sve je to nekako prošlo, prohujalo pored nas.

Čini se da smo konačno toliko “očvrsnuli” da nas ne može pogoditi niti jedna tragedija. Paradoksalno je to što ta pandemija manjka emocija i empatije, najviše zahvate baš mlade ljude. Baš one čija krv treba da bude najuzavrelija.

POČETAK BEZEMOCIONALNOG DOBA

Za početnu godinu ovog sveprisutnog fenomena, možemo uzeti 2020. Na početku te završne godine druge decenije dvadeset i prvog veka, svet je polako preplavljivala pandemija covid-19 virusa. Ono što je usledilo u mesecima posle, ličilo je više na scene iz nekog distopijskog, futurističkog filma, nego na normalno funkcionisanje ljudskih društava.

Međutim, najpogubnije za mentalno zdravlje čoveka bila je manipulacija strahom.

Kako se radi ta manipulacija?

Najlakši put do uspostavljanje te prevare jesu stravične slike i širenje panike. Iz Italije su nam stizale slike masovnih sahrana, a svi svetski lideri govorili su o obaveznoj vakcinaciji (neproverenim vakcinama), govorili su o najopasnijoj pošasti još od Srednjeg veka,…

U medicinske tančine ovog virusa neću ulaziti, jer za istu nisam stručan, ali činjenica je da korona virus naposletku nije bio ni upola opasan koliko je imao “dobar” marketing. Činjenica je da se na globalnom nivou taj virus zaboravio odmah po izbijanju sukoba u Ukrajini. Nije moguće razuveriti ljude da je taj virus (uz pojedine opasnosti po zdravlje), služio kao test poslušnosti građana celog sveta, a svi mi zajedno smo bili zamorčići u tom testu.

Kao glavni zadatak kontrolnog našao se takozvani karantin. On je kao nus pojavu imao potpunu izolaciju gotovo dve godine. Ta izolacija je najviše uticala na mlade, pogotovo srednjoškolce i studente. Karantin je doneo sa sobom potpuno asocijalizaciju. Kada mlad čovek, u godinama u kojima treba najviše da bude otvoren ka svetu doživi nasilno zatvaranje, on postaje asocijalno biće, a asocijalno biće često gubi empatiju prema bilo kom drugom čoveku, bio on stranac, prijatelj ili čak član porodice.

OD APATIJE KA POLITIČKOJ APSTINENCIJI

Opis onoga što se danas mladima dešava u toj sveopštoj apatiji, dao je u jednom monologu u filmu “Borilački klub” (1999.), lik Tajler Darden kojeg maestralno glumi Bred Pit: “Mi smo srednja deca istorije. Nemamo svrhu, nemamo mesto. Nismo imali veliki rat, nismo proživeli veliku krizu (depresiju). Naši veliki ratovi su duhovni ratovi. Naše velike depresije su naši životi…”

Ta konstatacija daje nam definiciju najvećeg problema današnje generacije – besciljnost.

Velika većina mladih između 18 i 30 godina, kao jedinu svrhu svog života vidi obogaćivanje materijalnim. Doći do novca jedini je cilj današnjeg čoveka. U toj jurnjavi osoba nema prostora za razmišljanje, već samo za rad. Postavlja se onda pitanje, postoji li razlika između života danas i koncentracionih logora?

Suštinski razlike nema, samo je nagrada veća. U logorima ljudi su besciljno radili da bi održali goli život, a danas besciljno radimo kako bi kupili kola ili stan.

Korporativni kapitalizam koji danas prožima sve pore naših života, glavni je pomagač duševne apatičnosti mladih. Uvući mlade ljude u kalup nerazmišljanja, hijerarhijski ih postaviti u savršenoj piramidi u kojoj se napreduje poslušnošću i poniznošću, to je svrha korporativnog kapitalizma. Po potrebi ovaj sistem će tražiti da otpustite prijatelja u borbi za sebe, tako da je on suštinski anarhistiški uređena piramidalna šema.

Za uzvrat, ukoliko dobro pliva u toj nalickanoj anarhiji, on će dati mladom čoveku dovoljno novca da se obezbedi materijalno i ta materijalna bezbednost postaće čovekov novi smisao ili pseudo smisao.

Mehur samodovoljnosti i prividne materijalne samoodrživosti, za posledicu daje potpunu političku apstinenciju. Problem političke apstinencije u komunizmu je bio strah, nešto kasnije prerastao je u ideju da jedan glas ništa neće promeniti, a danas je mutirao u potpunu nezainteresovanost, potkrepljenu uverenjem o nebitnosti političkih procesa za lični život i što je još bitnije, za lični dohodak.

Prosečan mladi čovek, sa recimo nekom diplomom prirodnog fakulteta, zavisi uglavnom od inostranog poslodavca, ima najčešće veliku platu i s toga pitanja od nacionalnog interesa potpuno su van sfere njegovog razmišljanja.

Ukoliko takvi ljudi još na sve to imaju dozu gordosti i arogancije u sebi, oni će ići korak dalje te će osuđivati svakog ko se bavi pitanjima države i naroda, i verovaće u tvrdnju da su ta pitanja namenjena za one sa niskim platama i niskim količnikom inteligencije.

SVET U KOME NAS VIŠE NIŠTA NE MOŽE IZNENADITI

Borba svakoga protiv svakoga. Bez cilja. U takvom globalnom društvenom okruženju moguće su i u Srbiji pucnjave u školi, otmice i seksualni odnosi u osnovnim školama. Moguće je da celom društvu takve vesti postanu svakodnevica.

Iako se čini da protiv vremena u kome živimo nema leka, izvodljivo je ovo bolesno vreme ukrotiti i staviti u normalu. Međutim, oni koji to treba da rade učeni su modernim, a ne tradicionalnim načinima rešavanja problema.

Pa tako psiholog, kada daje izjavu o nemiloj vesti u Surdulici o seksualnim aktivnostima maloletnika, govori o psihološkoj pomoći devojčici koja je prošla kroz sve to. Nesumnjivo da će toj devojčici pomoć biti potrebna, ali ovde se iznova i iznova promašuje, očigledno namerno, poenta.

Svi ti psiholozi, pedagozi, profesori, akademici, svi oni koji su zaduženi za formiranje svesti omladine, leče posledice, a ne uzroke. Na to se svela moderna medicina i psihologija.

Kada bolestan čovek uđe u ordinaciju doktor će mu dati lek protiv posledica, a neće ga pitati kako živi, niti će pokušati da nađe uzrok same bolesti.

Tako funkcioniše i kreiranje svesti jedne cele generacije. O problemima pričamo tek kada se problemi dese, a tada je kasno. Niko ne postavlja pitanje gde je devojčica iz Surdulice mogla da vidi seksualne činove, gde je ubica iz Ribnikara došao na ideju o pucnjavi?

Kome mi to dajemo medijski prostor? Zašto deci dozvoljavamo pristup svemu, čim progovore prve reči? Koliko su daleko otišla ta dečija prava? Ko su uzori našoj deci? Ko im daje svrhu i šta postaje njihova svrha?

Niko ni da se seti tih pitanja, a nikog nije ni briga.

Gubitak empatije ipak ne treba da vas brine. Kako kaže vesnik novog sveta u svojoj propagatorskoj knjizi “Homo Deus”, Juval Noa Harari, gubitak empatije samo je sledeći korak ka novom, naprednom obliku čovečanstva, u kom ćemo svi mi biti polu roboti.

Dakle, niste bezosećajni, već progresivni.

A kada se zbog izostanka lečenja uzroka dogode neka nova ubistva i neke nove otmice, poćutaćemo koji minut, zapaliti par sveća i vratićemo se svojim redovnim aktivnostima grabljenja novca. Jasno je da u ovom modernom vremenu, šou uvek mora da se nastavlja, mašina nikada ne sme da stane!

Juval Noa, pusenje u skoli, lecenje posledica a ne uzroka, drugi kraj neproduhovljeni nacionalizam