Nastavak naše priče o leskovačkom Klubu mladih započinjemo konstatacijom koja nije izrečena u prvom delu, a iz desetogodišnje aktivnosti i programa koji se organizovao i odvijao je nedvosmisleno, da je to mesto bio deo arhipelaga jugoslovenske kulture toga doba. Jugoslovenska socijalistička kultura je nastala pod okriljem politike balansiranja između dve svetske sile i imala je za posledicu, između ostalog, i prihvatanje kulturnih uticaja sa Zapada. Ponuda je bila raznovrsna – džez i rok muzika, holivudska produkcija, moderno i avangardno pozorište, savremena zapadna literatura, vizuelne umetnosti, proizvodi masovne potrošnje i moda. Bilo je to vreme kulturne atmosfere koja se može, bez zluradosti, opisati kao “Paja Patak sa crvenom maramom oko vrata i plavom titovkom na glavi”. 

Uvodni pasus ove naše leskovačke priče potvrđuje tekst u štampanom programu prvog Njuport džez festivala u Beogradu, održanog od 31. oktobra do 3. novembra 1971. godine: „Ispunjeni uzbuđenjem i novom plimom nade, prvi put u ovom gradu primamo neke od najvećih živih ličnosti džeza. Imamo već Bitef, Bemus i Fest, a sada dobijamo i Njuport u Beogradu, sa vrućom nadom da će i on postati neotuđiva tradicija kulture ovog podneblja. Vidimo večeras ovde sredovečne i mlade zajedno, povezane istom emocijom - preko jaza generacija, ovog časa, prebačen je most.“ Uspostavljen most izgrađen je politikom saradnje dve države na suprotnom ideološkom polu. Naime, američki Stejt department je zbog nepostojanja direktnih letova obezbedio specijalne avionske letove za tada najveće zvezde džez muzike. Tako je u Beogradu održana repriza njujorškog Newport Jazz Festival-a. Najveću pažnju izazvao je razumljivo Majls Dejvis, jer je u Jugoslaviji nastupao prvi put: „Neki su stajali pored zidova, drugi čak sedeli u prolazima između sedišta, mnogo više ih je ostalo pred ulazom, na trgu...“, pisalo je u partijskom glasilu Borba. Bilo je to vreme posle izlaska Majlsovog albuma Bitches brew (1970) i raskida sa džez tradicijom priključenjem trube u struju sa gitarskom wah-wah pedalom. Beogradska džez publika, dovoljno „opismenjena“ od svojih Bubiše Simića i Duška Gojkovića, bila je zatečena Majlsovim elektro vrištećim zvukom trube bez melodije sa rifovima „napred-nazad“ i ubitačnom ritam sekcijom pomognutom udaraljkama. Nije bila zbunjena i zatečena samo beogradska publika, već i svetska rok i džez avangarda toga doba nakon izlaska ovog ne samo u muzičkom smislu provokativnog albuma. Njegov producent Teo Masero je čelnicima Columbia Records poslao poruku: “Majls želi ovaj album nazvati Kuvane kučke (Bitches brew). Šta da radim?”

Dve godine kasnije odigralo se drugo gostovanje Majlsa Dejvisa u okviru Njuport – Beograd džez festivala (1973), na koji je i ovoga puta sa jednog ostrva arhipelaga jugoslovenske kulture otišla mala grupa Leskovčana u organizaciji Kluba mladih. Muzičko svedočanstvo sa ova dva Majlsova koncerta su zabeležena na piratskom duplom LP albumu Another bitches brew – Two concerts in Belgrade, a kasnije 1995. godine u CD reizdanju. Ostaće misterija kako su master trake sa magnetofona Radio Beograda stigle do Amerike, pod velom tajne je ne samo snimanje već i put trake do američkog rezača vinila. Jedino je izvesno poreklo izvornog nosača zvuka koji je zabeležio nesumnjivo profesionalni snimatelj na profesionalnom magnetofonu, a mesto i vreme piratskog čina u Beogradu jasno ukazuje na „kuću“ odakle je došao egzekutor. A i neka je, jer ne bi smo imali zvučni zapis koji nas vraća pola veka ranije u pokušaju da izvršimo rekonstrukciju.

Kada sam u glavi smišljao drugu leskovačku priču podstaknutu vremenom Kluba mladih, pitao sam o utiscima koje je poneo organizator odlaska na koncerte Majlsa Dejvisa. Odgovor koji sam dobio uklapa se u mišljenje koje sam stekao preslušavajuću više puta sredinom sedamdesetih album „Kuvane kučke“. Utisak je isti i danas, a već sam ga dao i odgovara stavu uglednih svetskih muzičkih kritičara starog kova koji smatraju da je od tada Majls Dejvis prestao da svira džez. Zato  je rekonstrukcija prava reč da označi nastojanje da proniknemo u deo atmosfere koja je dominirala jugoslovenskim kulturnim arhipelagom, a verno je prezentovana na piratskom audio zapisu od pre pola veka. Sada dolazimo do ključne tačke rekonstrukcije događaja. Kad preslušavate prvi CD sa snimkom koncerta iz 1971. godine u numeri What I Say dok ritam sekcija uz vrišteći sopran saksofon „vozi gruv“, kako se danas odomaćio pojam koji je došao iz fank muzike, čuje se buran aplauz. Ne možemo da znamo, a i tada se nije znalo, koliki deo beogradske publike je bio upoznat sa Majlsovim oštrim ajnšlagom sa glavnog džez pravca. Veoma mali, jer je većina imala uvid u raniji opus koji se mogao čuti sa talasa Radio Beograda. Zato smelo mislim da je aplauz publike usledio više iz sećanja na „stari“ džez i poštovanja prema legendarnom gostu, a manje zbog divljenja nekim zvucima koje prvi put čuju. Ta dva Majlsova koncerta su otvorila muzička vrata modernosti koja je zapljusnula jugoslovenski kulturni arhipelag, a i danas im možemo prisustvovati jer se ovaj audio zapis lako daunloduje.

Poslednji koncert koji je Majls Dejvis održao u Beogradu, a kome sam prisustvovao, bio je 1986. godine u sklopu svetske turneje i premijere albuma Tutu koji je posvetio Dezmondu Tutuu južnoafričkom anglikanskom nadbiskupu i borcu protiv aparthejda. Ovo je bio kraj Majlsove karijere, umro je 1991. godine. Na koncertu nije bilo muzičkih iznenađenja, ali i u produkciji koja je u prethodnim izdanjima bila u džeziranom pop, fank i ritam'n'bluz maniru. Koncert sam doživeo kao oproštaj od velikana uz njegovu obradu pop hita Sidni Loper Time After Time, kome je Majls zvukom trube udahnuo džez manir. Majls Dejvis je kreirao pravac džez muzike u svemu nesvojstveno kakav mu je i život bio, kao tridesetogodišnjak je albumom Kind of Blue (1959) uveo modalni džez, u četrdesetim je nadahnut Hendriksom skrenuo tok u „teški“ džez-fjužn i kao šesdesetogodišnjak uplovio u mirne vode džeziranog pop i fank stila, tamo gde dvadesetogodišnjaci započinju džez note. Sa Majlsom Dejvisom je bilo kao sa konjima, njegove trendove je bilo najlakše jahati u pravcu u kome ih je pokrenuo. Sa jugoslovenskom kulturom je bilo isto, bar se meni tako činilo tokom osamdesetih godina, a onda su došle devedesete i „sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke“.