Društvo u kome živimo donelo je mnoge izopačenosti i pogrešne ideje raznih profesija.

Novinarstvo je već odavno na udaru, a ljudi koji i pokušaju da vrate stari ugled ovoj profesiji, često su napadni, zabrnanjivani i etiketirani.

O problemima modernog novinarstva, ali i modernog društva u celini, imali smo čast da razgovaramo sa prof. dr Slobodanom Reljićem, nekadašnjim urednikom NIN-a i profesorom na Univerzitetu u Beogradu.

Pre svega hvala što ste izdvojili vreme za naš portal.

Profesore, čitajući Vaše tekstove, gledajući i pre svega, slušajući Vaša gostovanja u emisijamama na raznim, pre svega jutjub kanalima - jer privilegija je gledati Vas na nekoj nacionalnoj frekevenciji, ako Vas ikada pozovu - čovek ne može a da se ne zapita, da li živimo u svetu i društvu apsurda koji je toliko uzeo maha, u kojem logički gledano, svaka negacija, svaka laž koja dođe do krajnjih granica, na kraju negira i samu sebe. Na početku Vas zbog toga pitam, da li sebe smatrate Prometejem istine...

Prvo, dragi kolega, onom ko piše uvek je važno da zna da to neko čita. Tekstovi i knjige bez čitalaca samo su uludo mrčena hartija. Kad vas neko čita onda je tekst - i ono kako ste vi pisali i ono kako su vas shvatili čitači. Osećam se zadovoljan što te moje misli čitaju i neki iz vaše mlađe generacije. Drugo, jedan je Prometej. “Prometej je stvorio čoveka od gline. Ukrao je vatru sa Olimpa… prikovan na Kakvkaz gde mu je orao svakoga dana kljucao utrobu, tačnije jeo jetru, jer se u antičkoj Grčkoj smatralo da je jetra sedište ljudskih emocija. Oslobodio ga je Herakle. Smatra se i osnivačem ljudskih umetnosti i nauke. Lik Prometeja je jedan od najsnažnijih likova grčke mitologije - oličenje hrabrosti, ponosa i prkosa, velike čovekoljubivosti i težnje za slobodom.” Meni je, naravno, milo kad nekom padne na um Prometej a posle čitanja ili slušanja mojih priča…

...odnosno da li shvatate koliki značaj danas imaju Vaši stavovi koje iznosite već deceniju i više, a koji su u početku smatrani teorijom zavere, a Vi bili na granici etikete  teoretičara zavere?

-Ne može da se izmeri koliko nečiji stavovi imaju značaj. Mi obično mislimo da su važniji nego što jesu. Ja sam uvek nastojao da govorim ono što sam saznavao i u šta sam verovao da je tačno. Teoriju zavere nisam smatrao ozbiljnim prigovorom otkako sam saznao da je to jedan od najuspešnijih alata CIA. Posebno aktivan kad je javnost izluđivana oko ubistva predsednika Kenedija 1963. Sve se dešavalo u direktnom televizijskom prenosu, a nikad nije utvrđeno šta se u stvari desilo. Danas optužbe za teoriju zavere niko, ko je pri pameti, više ne uzima ozbiljno. Postoji zavera, to je jasno. A onaj ko se poziva na teoriju zavere je ili budala ili hohštapler.

O tome u kakvom je stanju srpsko novinarstvo možda  najbolje govori otužno ili  tužno ovogodišnje objavljivanje dobitnika Ninove nagrade koja je, čini se, ne samo izgubila na značaju, već je izgubila i svaki dublji smisao. Ovo vas pitam zbog toga što ste Vi bili poslednji urednik NIN-a kada je NIN u srpskom društvu nešto značio. Iz današnje perspektive da li ste mogli da sačuvate NIN, da se kao pojedinac borite više i jače i da li  sudbina NIN-a u stvari pokazuje šta je suština takozvnog korporacijskog novinarstva koje ste tako vispreno, a moram da kažem i mudro uveli kao termin koji najbolje i najkraće opisuje propadanje novinarstva u Srbiji?

-Moje iskustvo je da mi danas živimo u društvu koje je nedoraslo NIN-u. I ne samo NINu, nego i EI Nišu, i Prvom maju Pirot, i Vršačkim vinogradima, nema sposobnost da stvori prvaka Evrope u fudbalu, upropastilo je Prosvetu, predalo aerodrom Nikola Tesla nekim pljačkašima iz Francuske, sad se sprema da nekim bitangama otuđi Đerdap...

Niko ne može da sačuva NIN u društvu koje nije svesno da to nisu „medijski proizvodi“ nego kultrune činjenice srpskog društva. To mora da živi od svojih čitalaca a mi smo pokazivali da može. Ali to nikoga u vlasti koja je sprovodila zapadanu agendu privatizacije nije zanimalo. Nema toga što se u ovakvom kvazidemokrastkom društvu neće dati za neku provizijcu ili na neki poziv ambasadora kvinte. Korporativno novinarstvo je narativ, uzmimo taj moderni izraz, iz pozicije dobrovoljnog ropstva. Za NIN to je areal u kome njegovo postojanje nema smisla i nemoguće je.

NIN je bio proizvod najvišeg napora najodabranije beogradske, srpske pa i južnoslovenske kulturne elite. Kad to prodate ispod cene koštanja nekretnine koja je bila NINovo vlasništvo, nekom vlasniku opskurnog tabloida iz Švajcarske - to pokazuje da ste nedorasli. Eutanazija koju sad izvršava ona iznenadna vlasnica NIN, nad tom srpskom kulturnom baštinom, ne izaziva profilisan javni otpor. Ovo društvo danas toliko može. Nadajmo se da smo na dnu...

Kakav je Vaš odnos prema 5. oktobru i prema ličnosti i delu Slobodana Miloševića? Danas kad se zna uloga zapadnih službi u prvoj obojenoj revoluciji na tlu Evrope, da li mislite da ste bili naivni kada ste kao generacija tadašnjih novinara pre i posle 5. oktobra verovali u vrednosti zapadne demokratije i takozvanog nezavisnog novinarstva?

-Postoje istorijske situacije kada vas prevazilaze događaji. Mislim na narod. Nije bitno ako i postoje pojedinci kojima je to jasno. Pred talasom koji nas je zapljusnuo posle pada Berlinskog zida zdrav razum nije imao šanse. Kad se govorilo o demokratiji tih godina mi, prvo, nismo bili sposobni da vidimo u kakvom je stanju demokratija na samom Zapadu. A ona je već bila jednom nogom u grobu. Njihov privredni sistem nije mogao da ponudi razvoj nego samo besprizornu pljačku i razaranje. Sam 5. oktobar je otvaranje bezgranične zapadne okupacije. Doduše meke. Slobodan Milošević je žrtva tog procesa. Ne mislim da je on trebalo da vlada sto godina, ali država je mogla da se bori da ostane suverena bar koliko je bila u Miloševićevo vreme. Put je bio suprotan – potpuna desuverenizacija. Nikad se nije više mahalo zastavama i nikad češće vikalo „Živela Srbija!“, ali se nikad nije tako sistematski sledila agenda kojom je destruirano sve srpsko. Jeste teško  bilo izdržavati te propagandne cunamije sa Zapada. Jedini ko je to uspeo u Evropi je Lukašenko. Kad prođe ova oluja neko će da se posveti izučavanju Lukašenkovog otpora. Danas to već rade i Orban, i Fico, pa i Poljaci... I proces se širi.

Novinarstvo je u takvom društvu samo deo tih velikih procesa. Ogledalo propadanja. Doduše, zaduženo da loše predstavi najboljim. Novinari su danas ratnici u prvim redovima širenja opravdanja za sva zla koja bogati prave siromašnim i izdanim. Sve je ogoljeno. Lažu nas kako je ovo najbolje, a onda nam na početku godine iz Davosa jave preko zabrinutog Oksfama kako su bogati duplo uvećali svoje bogatstvo a siromašni prepolovili ono na čemu se jedva preživljavalo. Nije bilo moguće da se tome pre tri decenije uspešno suprostavi u svetu usamljeni Slobodan Milošević i njegova zemlja Srbija. Ali, danas, moramo priznati da je to bilo časno. I hrabro. I imalo bi upotrebljiv rezultat u svetu koji se menja da se naša politička elita nije okrenula protiv toga. Oni koji danas vladaju Srbijom odriču svega što smo tada činili. To će se uskoro pokazati kao velika greška.     

Profesore, Vaša knjiga „Volja za laž – novi svetski dezinformacioni poredak“ - raztokriva korene i suštinu današnjeg sistema koji vlada na Zapadu. Kao profesor, da li očekujete da se Vaša knjiga uskoro nađe u programima fakulteta kako bi studenti mogli da se bave suštinskim problemima, a ne da se školuju,  da ne budem pregrub, za korisne idiote?

-Ne, ne očekujem to. Jer sama ideja za to bi mogla da se pojavi kad bi se ovaj sistem uveliko urušio, i kad bi krenuli da podižemo novi sistem. Kome bi trebao realniji pogled na ono što se dešava. A kad bi mi došli do toga ima boljih i primerenijih knjiga i autora, od te moje, koje bi se našle pred studentima. Ali, zasad mi bespogovorno živimo u stanju „što gore to bolje“.  

Posle knjige „Volja za laž“, knjiga „Kupljeni novinari“ Uda Ulfkotea izazvala je veliku pažnju, ali  mislim pre svega one takozvane stručne i svesne javnosti. Kada govorim o ovoj knjizi pada mi na pamet izjava Ljubiše Ristića našeg poznatog reditelja, ali pre petog oktobra visokog funkcionera Jugoslovenske levice, da je jednoj našoj poznatoj novinarki, ali i svim drugim novinarima u to vreme došla instrukcija koja i kakva pitanje da postavljaju državnim funkcionerima. Pored imena Ljubiše Ristića,  kako je rekao, stajalo je „ignorisati“. Da li se Vi osećate ignorisanim, da li je uopšte moguće ignorisati Vas i da li je teško nositi se sa time?

-Knjiga Uda Ulfkotea je izuzetna i drago mi je što sam učestvovao, kao urednik, u tome da se ona pojavi na srpskom jeziku. Ona otkriva do u detalje mehanizam kako se stvara javno mnjenje u tzv. starim demokratijama. Igroniše se, odnosno izbacuje, sve što nije u skladu sa ogoljenim interesom klase koja vlada društvom. Važno je da vidimo da je to u nemačkom društvu još surovije nego kod nas. Kod nas je primitivnije, ali tamo su ukršteni mnogo veći interesi i tu je sloboda samo zvezda padalica. Da osvetli nebo da se održava iluzija o svetlosti.

Ne, lično se ne osećam ignorisanim, iako znam da postoje neki koji brinu o tome da ne treba da se negde pojavim, da odbijaju da mi izdaju knjigu, da brinu da ne budem u nekom odboru, itd. Uobičajeno je da grupe bliske vlasti tako kontrolišu javnu sferu. U stvari, nisam siguran ni da li meni pripada veća javna uloga od one koju imam. Ni da li treba da se širim tamo gde me još nema. Ni da li bi to bilo dobro za moj profil. Ograničenja nisu nužno štetna.  

U jednoj kolumni u Pečatu citirali ste francuskog filozofa Gi Debora koji je razotorkrio svet spektakla koji je, kako ističe, par exelans ideološki jer počiva na osiromašenju, potčinjavanju i negiranju stvarnosti. To znači da društvo u kojem  sada živimo  nije nepoznato za sociologe, filozofe, istoričare, istoriografe. Kako se izvući iz ovakvog sistema? Da li mislite da se ovakvom sistemu u Srbiji bliži kraj i da li on pre svega zavisi od uspeha Rusije, odnosno brzine njene pobede?

-Ovo su prelomna veremena i o tome šta će biti ne znaju ni oni najveći igrači. Mislim na Putina, Sija i nekog ko će biti normalan predsednik Amerike. Znanja naučnika su mišljenja, a stvarnost nastaje u sudaru moći i interesa u realnosti. Znanje može da pomogne da se orjentišete u toj gužvi, ali ne može da promeni tokove istorije. Ovaj sistem i u Srbiji postaje nepodnošljiv a nepopravljiv. Raskorak između stavova naroda, velike većine, i elita koje kontroliše Zapad je sve veći. Ne izgleda da tu izbori mogu doneti rešenje, jer mi biramo između onih koje ovaj sistem nudi: a oni u kampanjama govore šta mi volimo, a posle rade ono što vole zapadni kontrolori. U Evropi anti-estblišment pokreti, oni koji rade na promeni sistema, već dosežu trećinu narodne podrške. Kod nas na to liči jedino „Mi – glas iz naroda“, ali oni su na početku i biće pod teškim udarima svih sistemskih stranaka i institucija.

Uvek su unutrašnji odnosi zavisili i od rasporeda svetske moći. Posle Prvog svetskog rata južnoslovenska država je uspostavljana kao tampon zona između ruske boljševičke opasnosti sa Istoka i uzdrmanog Zapada. Posle Drugog rata Crvena armija nam je, posle dogovora na Jalti, odredila gde ćemo biti. Sad živimo na Zapadnom Balkanu na kojem je granica iscrtala Amerika, ali Amerika kao globalna sila gubi bitku za bitkom: od Aganistana, preko Ukrajine, pomaže Izraelu u Gazi što je pucanje sebi u nogu... Naša elita je, i pored toga, „na evropskom putu“. Mislim da je to ozbiljan gubitak orjentacije. Da su se Karađorđe i Miloš ovako orjentisali prema „bolesniku na Bosforu“ mi bi i danas bili sastavni deo Turske. Ali ništa još nije završeno... 

Profesore, šta znači centralizacija odnosno ideologija savremenog Megalopolisa, koju je razotrkio i opisao profesor Slobodan Vladušić, najbolje se oseća u gradovima - kako se to kolokvijalno kaže - unutrašnjosti. Sava Tekelija je upozoravao da upotreba termina Dalmatinac, Bosanac, Makedonac, Crnogorac, može dovesti do novih idnetiteta kojima smo danas svedoci. U Srbiji se, čini se, ponovo nadvila ta opasnost, mada toga nismo svesni. Kada je prosečna plata na Vračaru recimo 170 hiljada, a u Bojniku nešto iznad 50, i kada se tome doda izražena jezička diskriminacija, onda se narod oseća izdanim od sopstvene države za koju je toliko stradao i patio, a pati i danas. Kako očuvati integrativna i integralna svojstva države u kojoj se donose rodno senzitivni jezički zakoni i u kojoj se dijalekti deklarativno smatraju kao bogatstvo, a suštinski je sasvim drugačije?

-Ova i ovakva država sve radi protiv svog integriteta. Kosovo je nad nama kao crni gavran. Opomena nad opomenama! Ne razumem kako neka država, njena glava, misli da se njeni građani mogu osećati sigurno i zaštićeno ako ona preda deo svog naroda i teritorije. Ako predaješ Srbe na Kosovu, zašto ne bi predao ljude u Vojvodini? Ili u Sandžaku? Ili, kad vidim da zbog izbornih potreba Beograd deli besplatne udžbenike deci u glavnom gradu, razumem da oni ruše integritet cele zemlje. Zašto im je normalno da deca u Bojniku kupuju udžbenike, a deca na Vračaru ne? U svemu je najstrašnije što ti ljudi, ljubitelji vlasti po svaku cenu, uopšte ne misle o dalekosežnim posledicama. Njima je briga kako da ostanu na vlasti i da budu deo pljačkaške grupe, a narod je samo masa koja ubacuje one papire u glasačke kutije. Oni koji rade te užasne stvari protiv integriteta svoje države obično već imaju kuće i stanove u drugim državama, tamo školuju decu, leče se tamo..

Ništa u našoj vladajućoj grupaciji nije normalano. Kako možete da pokrećete programe za suzbijanje bele kuge, a na čelu družave dovedete  etabliranu lezbijku, čija se podrška u narodu može izbrojati na prste dve ruke? Pa valjda u politici lični primer igra neku ulogu? Zato nas sad stiže vest da se u Srbiji nikad, od 1887, nije rodilo ovako malo dece! Ali nama je važniji „evropski put“ od srpske dece. Naše vlasti će za potrebe „dobrih odnosa sa Hrvatskom“ da proglase da je Jasenovac bio vazdušna banja od 1941. do 1945. Posle slučaja s Makedonskom pravoslavnom crkvom niko se ne bi iznenadio da naša crkva u saradnji s našom državom svetinje na Kosovu preda sestrinskoj Albanskoj pravoslavnoj crkvi, a da brat Edi Rama dobije neko lepo mesto u hramu Svetog Save. Znam da ovo deluje kao neobuzdana ironija, ali naša stvarnost je još ironičnija. Mračno je ovo vreme.

Između dva svetska rata Leskovčani su živeli svoje Zlatno doba. Imali su i nekoliko nedeljnika, a Leskovački glasnik bio je list po kome je grad bio prepoznatljiv. Kakav bi savet dali mladim ljudima u Leskovcu koji žele da se bave novinarstvom i uopšte kakva je perspektiva ovog zanimanja? Da li će ono u budućnosti postojati i u kojoj formi?

-Jedini savet je: ostalo vam je samo da se borite za to što želite. Ovakve vlasti popuštaju kad se sudare sa odlučnim ljudima. Videli ste kad oni krenu da unuštavaju neku reku za minihidroelektrane koje ne služe ničemu sem bogaćenju prijatelja i kumova. Nema u državi niko ko bi ih zaustavljao. Naprotiv. Pobunjeni narod je jedina poštovana sila. U ovakvom društvu i ovim vremenima najvažnije biće postaje pobunjeni čovek. Onaj ko odbija da živi u dobrovoljnom ropstvu. Sve je to vrlo teško, ali drugoga puta nema. Ostaje vam da to samo shvatite na vreme ili da zakasnite. Šanse da se za to izborite u svom gradu su veće nego u Megalopolisu, Beogradu. Veliki gradovi postaju koncentracioni logori. Danas ne trebaju žice, kontrola je digitalna.