Koliko ste samo puta u svakodnevnom životu, u gradskom prevozu, na pijaci, u prodavnici, čuli rečenicu koja počinje sa: “Ovi mladi danas,…”, i onda je po pravilu nastavak kritika ili čak i uvreda upućena mladoj osobi. Da li u tim konstatacijama starina ima istine i rezona, pokušaćemo da odgonetnemo u narednim redovima.

Ono što je sigurno, provereno i dokazano, jeste to da postoji tendencija svake generacije da u setnim momentima uzdiže „svoje“ vreme i samim tim unižava „tuđe“. Granicu između „našeg“ i nekog drugog vremena, uglavnom predstavljaju neke tridesete godine kada se ostvarujemo kao porodični ljudi i kada polako prestaje maksimum naše fizičke snage i izdržljivost.

Od tih trenutaka dobijamo potrebu za poređenjem naše mladosti i mladosti koju žive mladići i devojke rođeni desetak ili dvadesetak godina posle nas.

Dakle, taj obrazac je utvrđen i proveren i nije novina u ponašanju ljudi kao jedinki, ali i celokupnih ljudskih društava. Ali, zašto se onda baš sada, baš nama mladima čini da naša generacije i nešto malo mlađi sugrađani, ove kritike u potpunosti zaslužuju? Šta to čini ova generacija da zaista zasluži epitet „najgore“ do sada?

Da počnemo.

PORODICA

Svako iole duhovno i intelektualno razvijeno biće reći će da je osnovna ćelija društva – porodica. Ta konstatacija nije slučajna i nije s razlogom već vekovima unazad potvrđivana kao tačna. Zašto porodica?

Naučno je dokazano da otprilike polovinu svojih osobina i većinu fizičkih karakteristika dobijamo rođenjem, odnosno nasleđujemo. Drugu, po svemu sudeći bitniju polovinu svoje ličnosti, stičemo iskustvima, učenjem i oponašanjem. U ranom periodu sticanja i usvajanja osnovnih karakteristika za život koje dete nikada neće moći da odbaci, mlada ljudska jedinka stopostotno se oslanja na oponašanje. Jednostavno, za učenje još nije sposobna, a za iskustvo još nema godina. Stoga je kristalno jasno da osnovne karakteristike svog karaktera, temperamenta, ponašanja i vaspitanja dete usvaja u svom predškolskom uzrastu.

Tih prvih nekoliko godina, presudno za psiho-fizički razvoj deteta jeste prisustvo majke. Upravo kod pojma majke dolazimo do prvog problema „današnje“ generacije. Čini se da je dvadeset i prvi vek doneo potpuno izmenjeno značenje termina „majka“ pa i termina „otac“. Roditelji se danas svode isključivo na biološki nivo i svaka druga uloga nije uključena, a uloga u vaspitanju često može da bude protumačena kao nasilje.

Da se sve i svašta javno okarakteriše kao nasilje nad decom, postarali su se mnogi „stručnjaci“ iz sveta prava. Ti stručnjaci doneli su suštinski satanističke zakone i norme kojima „štite“ decu, a kojima je osnovni cilj urušavanje porodice globalno. Pa tako imamo primere da se o dečijim pravima u svetskim organizacijama bave deklarisani pedofili i satanisti, a i pored toga njihove norme se primenjuju.

Svako koje makar malo zagrebao pravnu terminologiju, zna da uz reč „pravo“ neizostavno mora da stoji reč „obaveza“, a toga u današnjem kvazi pravu nema. Detetu su data sva prava bez ikakvih obaveza. Deca nemaju obavezu da poštuju roditelje, uče, pomažu nemoćnijima i slabijima,... Zbog tog namernog izostanka svake obaveze, mi danas dobijamo porodicu bez jasne ustrojenosti gde se ne zna ko šta i kako radi. Danas dete u svom ocu ne vidi zdravi autoritet, u svojoj majci ne vidi osobu koja mu je podarila život i koju zbog toga mora neizostavno do kraja života poštovati, u svom bratu i sestri ne vidi prijatelja već suparnika i rivala.

Kada je situacija takva, kako onda očekivati da će oni osetiti autoritet nekog nepoznatog ili iskazati poštovanje nekoj starijoj osobi?

IDOLI MLADIH

Kontekst u kome nastaje ovaj tekst pogodan je za napad na određene ličnosti, ali smatram da to ne samo da je suvišno raditi, već je i kontraproduktivno. Tako imamo salve napada iz prizme uticaja na omladinu, na Baku Praseta ili Desingericu ili bilo kog drugog, čije ponašanje i uticaj se smatraju nedoličnim.

Napadati ljude kao pojedince je potpuno zaobilažanje suštine stvari.

Treba postaviti pitanje, produkt kakvog sistema su ti pojedinici?

Tržišna ekonomija, kapitalizam, omogućili su ljudima izbor konzumiranja određenog sadržaja. Na osnovu masovnosti konzumiranja, kreator tog sadržaja izvlači profit proporcionalan broju konzumenata. Da stvari uprostimo, Baka Prase ne bi uzimao toliki novac da se njegov sadržaj ignoriše. Desingerica ne bi bio toliko popularan da njegov rad ne prati toliko omladine.

Individue poput ove dvojice (uzimam njih za primer zbog trenutne popularnosti, a možete staviti bilo koje drugo ime) iskoristile su, usudiću se da kažem čak i inteligentno, stanje svesti celokupnog naroda i na tome su uspele da profitiraju. Da li bi Baka Prase snimao o istoriji srpskog naroda, da to široku masu zaista zanima? Da li bi Desingerica pevao etno pesme da na njima ima milionske preglede? Odgovor je gotovo sigurno – da.

Tako opet dolazimo do problema svih problema – porodice. Manjak vremena, manjak posvećenosti sopstvenom detetu dovodi do manjka kontrole nad detetom. Nekad je taj manjak vremena i kontrole terao decu na „ulicu“ (koja je svakako u određenoj dozi neophodna za upoznavanje deteta sa realnim svetom), danas imamo sofisticiraniji način nalaženje dečije utehe – telefon. Dati detetu telefon kako bi ga smirili, zadovoljili, nahranili,..., zlatna je formula „uspeha“ današnjeg roditeljstva, a telefon odnosno neograničen pristup telefonu, za razliku od ulice, nužno je zlo.

BUDUĆNOST JE MRAČNA

Naši stari, naše bake i deke učeni su da je osnovni zadatak čoveka nastavljanje kroz potomstvo. Potomstvom mi dajemo deo sebe koji će živeti godinama, decenijama, vekovima posle nas. Potomstvo je izraz božije ljubavi, izraz spajanja kojom dve voljene polovine daju jednu celinu.

Dvadeset i prvi vek osim učenja o normalnosti abortusa, promene pola,... doneo nam je i jedno opšteprihvaćeno samoljublje. Fokusirati se na sebe, to je krilatica modernog sveta. Masa ljudi misli da je rad na unapređivanju svojih sposobnosti poptuno odvojena disciplina od stvaranja potomstva. U toj pomisli ne leži samo greška, tu leži mnogo mračnija i mnogo jezivija tajna svetskih moćnika – zlatna milijarda.

Te dve reči su postale daleko od takozvane teorije zavere, to je realna doktrina koja nije u planu u nekoj dalekoj budućnosti, ona se događa sada. Za ostvarivanje te mračne ideje više nisu potrebne velike bolesti i svetski ratovi. Potrebno je samo ubediti čovečanstvo da je formiranje porodice suštinski protiv njihovog interesa. Kao nus pojava tog ubeđivanja rodiće se pojave jedne jezive pošasti – bele kuge. Belu kugu Srbija i Evropa proživljava već decenijama, zar ne? Pogledajte statistike i jasno će vam se kazati kuda nas vodi naš egoizam.

U skorašnjem intervjuu za Novi standar, profesor doktor Slobodan Vladušić (sa kojim smo i mi imali čast da odradimo intervju), rekao je da se današnji rat vodi u našim glavama. Meka moć ispoljena nad svakim od nas pojedinačno, danas ima uticaj više nego svaki metak ispaljen u 20. veku. Zbog toga potrebno je da izbistrimo glavu, pročistimo srce i  konačno progledamo. Moramo se odupirati, moramo se boriti. Ukoliko to ne uradimo svi zajedno, zaista će svaka naredna generacija biti gora od prethodne, a u ne tako dalekoj budućnosti jedna najgora generacija biće i poslednja sa epitetom „srpska“.