Treća decenija tekućeg veka donela nam je do sada nezamislive događaje na polju globalne geopolitike. Posle pada Berlinskog zida, SAD su se postavile kao svetski suveren zadužen za sva žarišta i za sve probleme. Svi mi morali smo da upitamo Vašington o dozvoli za goli život. Činilo se da će to tako biti još decenijama. Svako je morao da prihvati američki koncept prihvatanja demokratije, u suprotnom bi snosio teške posledice.

Ipak, osim unutrašnje dekadencije i urušavanja svih moralnih vrednosti unutar severnoameričkog giganta dolaskom Džozefa Bajdena na vlast, SAD je na spoljnopolitičkom planu „slomila zube“ tamo gde su imperije i imperije pre ove trećemilenijumske padale i propadale – u Avganistanu. Možemo reći da je prvi otpor ipak dala Rusija u Siriji, ali taj potez je više označavao jačanje Rusije kao svetske sile nego pad SAD-a.

Milijardu uloženih dolara, hiljade života otišlo je u nepovrat avgusta 2021. godine kada su se Amerikanci i zvanično povukli pred Talibanima. Tada je, kao grom iz vedra neba, svetu bilo jasno da je jedna era gotova. Na to se onda nadovezao sukob u Ukrajini, Izraelu, Jemenu kao i ovaj najnoviji incident u Jordanu. U svim tim situacijama SAD su pokazale apsolutnu nemoć u rešavanju situacija pod pretnjom sile kao što su to činile proteklih tridesetak godina.

Slabljenje ove imperije paralelno prati proces stvaranja multipolarnog sveta (BRIKS). Koliko god neka od zemalja BRIKS-a ojačala u budućnosti, čini se da niti jedna neće imati potrebu za nametanjem nekih svojih vrednosti, već će svakoj zemlji pojedinačno biti omogućeno da uređuje svoj sistem.

U takvom multipolarnom svetu SAD i dalje može da bude jedna od vodećih zemalja, ali je potrebno da se smanji uticaj takozvane Duboke države te da se Amerikanci okrenu sebi. Kako to slikovito kaže 45. predsednik SAD-a Donald J. Tramp, u svojoj kampanji za novembarske izbore: „Make America great again!“

NUMEROLOGIJA KAO ČUDNA „KOINCIDENCIJA“

Inspiracija za pisanje ovog teksta našla se na jednom jako neobičnom mestu – instagram stranica. Listajući instagram u dokolici autor ovog teksta naišao je na jednu zanimljivu objavu određene stranice koja se bavi istorijom sveta. Objava je nosila naziv „Na današnji dan“. Nekoliko slajdova donelo je zanimljive priče o 30. januaru, ali su tri slajda najviše privukla pažnju.

Naime, prvo je naišao slajd da je baš na taj datum 1882. godine rođen Frenklin Delano Ruzvelt, američki predsednik u čak tri mandata, među kojima je jedan bio za vreme Drugog svetskog rata.

Odmah sledeća slika bila je crno-bela sa sitnim čovekom sa naočarima na njoj, obučenog u belu odoru. Tridesetog januara  1948. godine preminuo je Mahatma Gandi.

Sledeća slika je uzeta iz neke guste šume sa azijatskim vojnicima i uz opis slike stajalo je „Početak Tet ofanzive“.

Naizgled ovaj događaj sa ovom dvojicom istorijskih ličnosti nikako nije povezan. Ipak, učiniće se svakom iole površnom poznavaocu istorije da neke veza ipak ima. Ta veza ogleda se u jednoj reči – suverenost.

Svako se od pomenutih ljudi i događaja borio za suverenost na svoj način.

Frenklin Delano Ruzvelt došao je na čelo minimalističke, liberalne Amerike u kojoj je zadatak države sveden na minimum. Rezultat takve američke politike bio je krah berze 1929. godine i najveća svetska ekonomska kriza u istoriji čovečanstva.

Ruzvelt se pojavio kao čovek koji je pokušao da vrati veru u državu. Njegov „Nju dil“ uspeo je da relativno brzo oporavi potpuno devastirano društvo. Verovao je u moć države, a ne u moć pojedinca.

Događaj koji dodatno učvršćuje njegove ideje jeste Drugi svetski rat. Ruzvelt se tu pokazao kao jedini zapadni državnik koji je mislio da je moguć multipolaran svet i suživot sa Rusima, odnosno Sovjetima. Iz ove perspektive gledano Ruzvelt je možda poslednji, a ujedno i jedini predsednik SAD-a koji je istinski verovao u ideal međunarodnog prava i u strukturu UN-a.

Kako se Ruzvelt borio za obnovu svoje zemlje, tako se Mahatma Gandi borio za slobodu Indije. Gandi je uspeo nešto neviđeno. Do tada najveće carstvo koje je ovaj svet videlo, carstvo u kome „sunce nikada ne zalazi“, Gandi je uspeo da istera i to jednim mirnim i staloženim putem.

Ubeđeni pacifista, nije podsticao svoj narod na oružje i mislilo se da bez oružja Britanija neće moći da bude isterana sa podkontinenta. Gandi je ipak doživeo slobodu svoje zemlje, a samo godinu dana posle toga upokojio se.

„Tet ofanziva“, predstavlja jednu od ključnih tačaka rata u Vijetnamu. Vijetnamski rat je specifičan iz mnogo razloga. U njemu su SAD prvi put (možda još Korejski rat pre toga) pokušale da izigravaju takozvanu svetsku policiju.

Tet ofanziva omogućila je snagama Severnog Vijetnama pre svega da poruči svetu da su Vijetnamci ti koji su ugroženi i da su Amerikanci ti koji su uljezi na tom Dalekom istoku. Na kraju ofanziva je bila ključ za postepeno povlačenje američkih trupa.

Sve se ovo dogodilo na današnji dan, baš 30. januara i baš je autor teksta na te čudne podudarnosti naleteo sada kada se suverenističke snage polako, ali sigurno bude svuda u svetu.

SUVERENISTI U EVROPI

Ideja dominantne sile koja je bila aktuelna praktično od kraja Drugog svetskog rata pa sve do danas, uspela je toliko da uđe u krvotok, prevashodno Zapadne Evrope, da danas svi šefovi država potiču iz „iste kuhinje“. Postalo je primetno, pogotovo u ovom veku, da je nebitno koj političar odakle dolazi - svi će pričati iste stvari.

Postoji li neka suštinski različita izjava Makrona, Šolca i Sunaka? Ne. Svi su produkt neoliberalne ideologije, čiji je jedini zadatak da po svaku cenu održe ovaj truo sistem. Ipak, želje danas ne prate mogućnosti.

Pojedine zemlje su jasno uvidele da je snaga Zapadne Evrope bila višedecenijski privid pod patronatom SAD-a. Sada kada Amerika ima mnogo veće probleme kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj politici, Evropa je zanemarena i bez svog pokrovitelja u potpunoj je nemogućnosti da prikaže bilo kakav autoritet.

Vladimir Vladimirovič Putin je tokom prvih desetak godina svoje vlasti pokušavao da uspostavi određene kontakte sa Zapadom, nadajući se da u nekoj Španiji, Francuskoj ili Nemačkoj, postoji neki De Gol koji vidi Evropu bez uticaja Amerike, koji vidi Evropu „od Atlantika do Urala“. Poslednja prevara sa Minskim sporazumima oko Ukrajine, stavila je Rusiji do znanja da jasno mora da zauzme suverenistički stav i da Evropa ne želi ni da čuje za neki multipolaran, balansirani svet.

Da je Rusiji lakše da promeni svoj kurs nego nekim drugim zemljama, zbog postupanja iz pozicije svetske sile i stalne članice Saveta bezbednosti UN-a, nesporna je činjenica. To ne sme da bude opravdanje ili obeshrabrenje za uslovno rečeno manje nacije. Da dolazi era suverenih zemalja i negovanja svoje tradicije, među prvima je primetio mađarski premijer Viktor Orban.

Orban ovih dana trpi neviđene pritiske na svoju zemlju zbog odbijanja pomoći Ukrajini. U Briselu se odigrava farsa koja ima sa svim veze, samo ne sa demokratijom o kojoj nam isti ti „Briselci“ svakodnevno pričaju. Bez obzira da li Orban popustio ili ne, stajaće zapisano da je u vreme ziheraških političara Evrope, u vreme uplašenih političkih patuljaka, u Mađarskoj postojao čovek koji se borio za svoju zemlju i to će u budućnosti imati ko da ceni.

GDE JE TU SRBIJA?

U celoj ovoj svetskoj zbrci svoje mesto mora da nađe i naša zemlja. Postoje određene naznake okretanja ka suverinističkom pristupu, ali vlast još uvek nije zauzela čvrst stav. I dalje postoje repovi globalizma i neoliberalizma u svakoj pori vrha države.

Ukoliko pitate narod, on će vam jasno reći na kom kursu treba da budemo, a u demokratiji se narod pita, zar ne?

Ako je jasno da je 60 posto stanovnika protiv članstva u EU, 80 posto protiv članstva u NATO paktu, 90 posto protiv bilo kakvog priznanja Kosova i Metohija, situacija je kristalna.

Kakav goda da je, srpskom narodu se ne može nepriznati da brže i bolje od svih ume da čita pozadinu određenih geopolitičkih zbivanja. Nekada je zato naš narod okarakterisan kao sklon teorijama zavere, ali koja teorija zavere se u protekle dve godine nije obistinila?

Često smo slušali poštapalicu i jedan plitkoumni zaključak, da Srbija, odnosno Slobodan Milošević nije prepoznao značaj pada Berlinskog zida. Milošević, prema tim „stručnjacima“, nije na vreme raskrstio sa komunizmom i nije uveo demokratiju u punom obimu. Gotovo četrdeset godina kasnije, može se sa lakoćom zaključiti da je Milošević prvi državnik koji je spazio šta je zapravo pad Berlinskog zida. To nije prodor slobode na istok, to je samo prodor jednog drugog vida ropstva, mnogo perfidnijeg i podmuklijeg od komunističkog.

Kao posledicu tog saznanje pretrpeo je naš narod bombardovanje 1999. godine, ali će se pamtiti da su Srbi prvi stali protiv tog globalnog ropstva.

Upravo zbog te 1999. godine, moramo što pre promeniti u potpunosti kurs i moramo se što pre okrenuti negovanju i čuvanju tradicionalnih vrednosti, uz poštovanje različitih civilizacija. Do sada je svet živeo pod jednom kulturom, a lepota je ipak u različitosti. Nametanje jednoumlja je najstražnija kazna za društvo, a upravo je to radila Amerika sa svojim kolonijama Evrope od devedesetih godina do danas.

Situacija se menja i ništa neće biti isto. Ako smo bili prvi koji su branili suverenizam, nikako ne smemo biti poslednji koji će braniti neoliberalizam!