U novom (ili sada već možda i starom?), materijalističkom, globalističkom, neoliberalnom svetskom poretku, mera svih stvari nije, kao kod Protagore, čovek. Čovek ne postavlja sam sebi granice i vrednosti već to radi društvena mašina ili društveni aparat umesto njega.

Nova mera svega postala je reč – uspeh. Kakva se samo manipulacija krije u biti ove naizgled proste reči. Životima današnjih ljudi mereno, uspeh znači isključivo materijalno obogaćivanje i ništa više ni manje. Na taj način stvara se slika o uspešnim ljudima, koji su svoj „uspeh“ gradili na nesreći tuđih. Plitki umovi često „uspešnima“ nazivaju neke ljude koji su u inostranstvu pa makar radili i najodvratnije poslove.

Šta znači onda uspeti u ovom životu? Šta je univerzalni uspeh?

Kao prvo moramo primetiti da uspeh ništa ne znači te da treba u upotrebu uvesti reč sa značenjem – ispunjenje. Kada tako promatramo stvari i suštinu života ćemo lako naći. Uspešan je onaj čovek koji je svoj život doveo do ispunjenja, do duhovnog zadovoljstva, da li sa poslom koji ga ispunjava zarađuje stotine dinara ili hiljade evra, potpuno je nebitno.

Mnogi će sada reći da se na taj način gubi ambicija kod čoveka. U toj konstataciji se može pronaći rezon. Međutim, na zemlju u svakoj generaciji dolaze ljudi sa misijom. Takvi ljudi naročito nadareni sami će svoje ispunjenje naći u nekoj delikatnoj, opasnoj i retkoj delatnosti, samo je potrebno da takve ljude društvo prepozna, da ih neguje i da takav čovek sam poveruje da bi posao koji ga ispunjava radio i bez novca.

Ukoliko je društvo do te mere zdravo, tada se rađaju istinski uspešni ljudi, čiji se uspeh meri po broju ljudi koje je usrećio i po broju godina u kojima će mu se ime spominjati.

Ako je jedan čovek centralna tema celokupnog naroda, ako je mesto okupljanja za nekoliko miliona ljudi već osam vekova, koliko li je „uspešan“ bio taj čovek i šta se mora raditi da bi se takva besmrtnost postigla?

STVARANJA KULTA – VIŠE OD OBIČNOG ČOVEKA

Šta je potrebno za čovekovu besmrtnost? Mnogi naučnici i pseudo-naučnici postavili su ovo pitanje sebi kao glavno za rešavanje u 21. veku. Odgovor je ipak dat pre gotovo dva milenijuma, Vaskrsenjem Hristovim. Svaka druga, telesna besmrtnost, može biti produkt izopačenosti i nečastivosti.

Rastko Nemanjić je taj univerzalni kod besmrtnosti izučio još krajem 12. veka. Naime, delom zemlje svoga oca,velikog župana Stefane Nemanje, trebao je da upravlja mladi princ Rastko, najmlađi od trojice braće (Vukan i Stefan). Neki izvori navode da je cela zemlja trebala da bude data Rastku na upravljanje. Baš tada, ni ranije ni kasnije, počinje svetiteljski život najvećeg Srbina koji je kročio Zemljom.

Mnogi će s pravom pomisliti da je preduslov za duhovno uzdizanje monaštvo i osama. Ipak, Rastko Nemanjić je u svom srcu postao svetac još od trenutka kada se odlučio da mu materijalna dobra ovog sveta nisu potrebna.

Otisnuo se na Svetu Goru, uprkos zabrani svoga oca i tamo se zamonašio te je ceo svoj život predao Hristu. Iz ovog ugla gledano Carstvo nebesko kao „sudbinu“ srpskog naroda nije utemlejio Lazar Hrebeljanović na Kosovu Polju 1389. već je to učinio srpski svetitelj Sava. Da li bi se Lazar usudio na bitku da nije pratio najsvetliji primer Nemanjićke loze? Odgovor je i više nego jasan

Još jedna stvar koja ovog čoveka, ovog sveca čini izuzetnim jeste nesakrivanje. Nesakrivanje od državničkih i svetovnih obaveza. Obično je za potpunu posvećenost molitvi potreban i potpuni mir. Sveti Sava to sebi ipak nije priuštio. Kada je u našoj zemlji buktao građanski rat za prevlast između Savine braće, on je došao kao posrednik i on ih je izmirio.

Praktično je postao jedan od prvih srpskih diplomata u punom kapacitetu i obimu te reči. Predstavljao je zemlju svuda po Balkanu, u Vizantiji, na Blsikom Istoku,... Kao vrhunac te njegove delatnosti dogodila se autokefalnost srpske crkve 1219. Za arhiepiskopa je postavlje upravo sveti Sava.

Zajedno sa svojim ocem koji se posle upravljanja državom zamonašio i dobio ime Simeon, izgradio je manastir Hilandar na Svetoj Gori, i na taj način je zanavek zapečatio sliku o srpskom narodu kao autoktonom pravoslavnom, starom narodu.

Koliki je bio njegov značaj i uticaj govori činjenica da su Bugari odbijali da predaju mošti iz Trnova (gde se upokojio) u Srbiju. Prenos moštiju je uspeo da izvede kralj Vladislav, sin Stefana Prvovenčanog, a sinovac sveotga Save, uz pomoć tadašnjeg arhiepiskopa Arsenija I Sremca. Mošti svoga strica položio je Vladislav u svojoj velelepnoj zadužbini manastiru Mileševi, poznatom po čuvenoj freski Belog Anđela.

SPALJIVANJE MOŠTIJU – JAČANJE SRPSKOG IDENTITETA

Veličinu svetog Save nije moguće dočarati rečima. Pokušati to uraditi je uzaludan, ali nužan posao. Kako se nikada ne bi zaboravilo ni slovo u svetom Savi, moramo svakog dana pričati i pisati o njemu.

Ono što donekle može da nam malo približi taj značaj jeste činjenica da su ga se neprijatelji mrtvog plašili.

1594. godine, na Vračarskom brdu u Beogradu Sinan paša je spalio mošti sveog Save. To je urađeno u strahu od srpskih pobuna jer se dosta Srba okupljalo oko kulta našeg najvećeg svetitelja. Spaljivanje je postiglo samo kontra efekat. Srbi su se svakako digli na oružje, a misao o tom gnusnom događaju utvrđivala im je identitetsku svest i vodila do konačne pobede i oslobođenja u 19. veku.

Te mošti, taj prah i pepeo u potpunosti metaforično prikazuju celokupnu borbu srpskoga naroda kroz čitavu istoriju. Na mestu gde je spaljen Sava, nalazi se najveći pravoslavni hram na Balkanu, upravo posvećen njemu. Taj hram stoji iznad Beograda, vidljiv sa svih strana, stoji kao snažna poruka. Poruka da koliko god tlačili srpski narod, koliko god ga ubijali i nipodaštavali iz te patnje izdići ćemo nešto veliko i zauvek ćemo ostati u životu.

Žrtva je osnov hrišćanske ljubavi, a naš dobri pastir Sava žrtvovao se za svoje stado i mnogo posle telesne smrti.

DANAŠNJI IZBOR – SAVA ILI NESTAJANJE

Svedoci smo opšteg haosa koji se događa svuda u svetu. Čini se da je u toku rat dobra protiv zla, a tu izbor mora da bude samo jedan. Ali, kako prepoznati dobro? Pitajmo sebe, kao narod, šta bi Sava izabrao i šta bi on uradio, i doći ćemo lako do istine i do odabira dobra.

U ovo sudbonosno vreme, kada nas je sve manje i manje, manevarskog prostora nema i greške u odabiru se praštati neće.

Kako je jednom prilikom rekao naš proslavljeni umetnik Nikola Pejaković: „ Na srpskom narodu je da konačno kaže da li je za veru ili za večeru? Ako je za večeru, dobiće večeru i metak u čelo, i tu priče nema. A, ako izabere veru postoji šansa. To je vrlo jednostavno.“

Sa par rečenica je popularni Kolja opisao celu geopolitičku i društvenu situaciju Srbije i našeg naroda.

Ili ćemo pratiti svetosavski put ili ćemo otići u provaliju svi zajedno iz koje nam povratka nema.

Vreme ističe, a sveti Sava nas posmatra i pita se da li će njegov narod, u ovom istorijskom periodu, konačno početi da deluje kako mora delovati da ne bi propao. Odluka je na nama. Lobanja je u našim rukama i hamletovkso pitanje -  „Biti ili ne biti?“ – samo se nameće.

Sveti Sava ili putovanje bez vize? Srbija ili MekDonalds? Vera ili večera? Šta izaberemo sad, odjekivaće u večnosti!

Neka nam je svima srećna proslava imena, lika i dela Svetog Save! Neka nas Bog čuva, živela Srbija!