Porodica gotovo uvek ume da bude oslonac, podrška i ono što tera čoveka da se trudi, gura napred i na posletku uspe u onome što je naumio. Postoje oni retki, izuzetni ljudi koji uprkos gubitku člana ili stuba porodice, nađu način da se izdignu iznad situacije i taj gubitak pretvore u motiv i želju za uspehom. Ovo je priča o jednom takvom čoveku.

      U radničkoj porodici, sada već davne 1850. godine, rođen je Trajko Đorđević Kukar. Život na Trajka nije blagonaklono gledao. Već posle devet godina oduzima mu oca i ceo posao izdržavanja siromašne porodice svaljuje se na njega. Nije mnogo imao vremena za žaljenje energični Trajko. Sa dvanaest godina odlazi na ćurčijski zanat, gde se gazdi obavezuje da radi i mnoge druge poslove za njega. Ipak znao je da se tu neće mnogo dugo zadržati. Štedeo je, trošio samo koliko se mora i posle tri godine rada kreće da se bavi trgovinom. Kupovao je razne predmete od drveta i prerađivao ih te na ovaj način dobija i nadimak Kukar. Posao je išao jako dobro. Nedugo po početku bavljenja trgovinom, skuplja kapital od 300 dukata i odlazi u Kruševac gde kupuje dvoja kola raznih dasaka od čamovine, a u Nišu nabavlja potrebno gvožđe. Kreće da sve to prerađuje u nameštaj i od tada posao je samo napredovao za porodicu Đorđević. Posao je išao toliko dobro da su fabrike počele da niču iz godine u godinu. Jednu od prvih otvorio je sa partnerom Jovanon Kocićem i ona se bavila proizvodnjom keramike. Nedugo zatim otvara još jednu koja se bavila izlivanjem i preradom metala. Sve je išlo “kao po loju za njega”, a onda je život još jednom udario Kukara.

Počeo je Prvi svetski rat i sve fabrike bivaju zatvorene. Znao je da tek sada ne sme da klone duhom, čekao je završetak rata, a ideje su se samo rojile i umnožavale. Godine 1926. na mestu stare gvožđare, dolazi kruna jednog predanog i uspešnog rada. Gradi se četvorospratna palata, dom fabrike “Trajko Đorđević Kukar”. Gvožđa koji mu je i doneo život, nije se odrekao, ali najveću zaradu imao je od proizvodnje sapuna i parfema. Imao je sluha za mladu generaciju i taj posao prepustio je Đorđu i Petru Đorđeviću i Leskovcu podaruje jednu svežu, evropsku notu.

      Ovakvi ljudi su inspiracija i nauk da svaka prepreka u životu ma koliko se ona u datom trenutku činila teškom i nepremostivom može da bude prevaziđena. Čini se da nam život, Bog i sudbina na kraju zaista daju onoliko koliko možemo da izdržimo. Na nama ostaje da okolnosti u koje smo bačeni shvatimo kao izazov, a ne kao patnju.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Znamenite političke figure Leskovca između dva rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.