Prošlo je tačno jedanaest dana od 6. septembra i organizovanja turnira u naselju “Zele Veljković”. Dovoljno da se sumiraju utisci i ispriča jedna lepa priča.

Neće biti reči o broju ubačenih poena, ekipama i trojkama.

Pokušaćemo da dočaramo duh, opstanak i pobedu. Pobedu sporta i života nad smrću, strahom i zločinima.

Košarka je, čini se, više nego i jedan drugi sport usađen u naše biće. To se najbolje uočava kroz tragično doživljavanje poraza (kakav je bio ovaj najsvežiji protiv Italije), i kroz euforično slavljenje pobeda. Mnogi će se zapitati zašto je to tako i šta je to nama košarka dala da baš nju slavimo kao nešto uzvišeno.

Za odgovor ćemo se kratko vratiti na 1995. godinu. Te godine naša reprezentacija je posle 3 godine zabrane učestvovanja u svim takmičenjima, napravila pravo čudo osvojivši zlato u Atini na Evropskom prvenstvu. Taj turnir nam je pokazao da u svetu nemamo braće i da smo sami. Mi, Bog, košarka i više niko. Međutim te utakmice su nam pokazale da nam niko više i nije potreban. Potrebna nam je samo lopta, korpa izbušena sa donje strane i sloboda.

I upravo to ne razumeju naši “prijatelji”, koji su nam sasuli tonu bombi 1944. i 1999. godine. Mi njima ne možemo da bacimo bombu, ali svaka naša trojka njima, predstavlja osvetu, prkos i ponos.

Ne shvataju da koliko god nas uništavali, postojaće neka buduća generacija koja će oplakati žrtve i ponosno u znak sećanja nastaviti da živi, da se raduje i da igra košarku.

Baš na ovaj dan, okupili smo se da pokažemo šta je naša “nebeska udica”. Pokazali smo koliko nam malo treba za sreću i koliko lako možemo da budemo dostojni svojih predaka. Pred sebe smo stavili misiju da svakog 6. septembra oćutimo minut, setimo se žrtava i obeležimo taj mračan dan uz svetao zvuk radosti, sporta i nade. Nade da više bombi neće biti, ali jasno ćemo svakog dana pokazivati da se bombi, ukoliko neko želi da nam oduzme život i slobodu, ne plašimo.