Pre dva dana završila se sa emitovanjem serija “Bilo jednom u Srbiji”.
To predstavlja svakako najveću moguću promociju, reklamu i pohvalu jednom gradu, a takvu čast je dobio upravo Leskovac. Iz nedelje u nedelje srca su nam osvajali Cone, Mita, Dine i ostali protagonist ove lepe priče. Međutim čini se da je najbolje taj leskovački duh dočarao Dragan Marjanović u ulozi Bureta, majstora roštilja. Iako je jasno napomenuto da je serija samo inspirisana stvarnim likovima i događajima, po svemu sudeći upravo Bure ima najviše sličnosti sa istima. Kraj serije je i našu redakciju podsetio da je potrebno doneti priču o ljudima koji su proslavili najpoznatiji leskovački brend.
Sve je počelo od upornosti jednog čoveka. Još pre Prvog svetskog rata Gligorijevići otvaraju ćevabdžinicu, koja za tadašnje, varoške uslove sasvim solidno radi. Mnogi Leskovčani su mislili da će kraj tog posla brzo doći jer od Dimitrija Mite Gligorijevića tri godine nije bilo ni traga, ni glasa. Ipak se nekako saznalo da je on u zarobljeništvu, ali i tada se slutilo da od posla, pa čak i njegovog života nema ništa. 1918. vraća se u svoj rodni grad i pokreće proizvodnju koja je radila bolje nego ikada. Još svetliji dani nazirali su se kada je tendenciju da nastavi porodičnu tradiciju pokazao i Dimitrijev sin Milan. Milan je svoju specijalnost, za razliku od oca i dede razvio u pravljenju kobasica. Po pričama imao je posebnu recepturu, jedinstvenu u Evropi i pazarnim, odnosno pijačnim danom nije uspevao da usluži sve zainteresovane da probaju to čudo od mesa. Retko se događa da čak tri generacije nastavljaju isti posao. Gotovo nikada se ne desi da upravo član treće generacije u potpunosti nadmaši prethodne dve. To je ipak bio slučaj sa čuvenom familijom “Bure”.
Pre nego što pređemo na priču o najpoznatijem od Gligorijevića, važno je reći da su oni dobili porodičan nadimak ne samo zbog fizičkog izgleda, već i zbog jedne izgubljene opklade. Na jednom vašaru Dimitrije je morao da popije bure piva koje je iznosilo 12 i po litara. U tome je i uspeo te od tada porodica nosi nadimak Bure. U cvetu “leskovačkog čuda” kada naš grad uveliko premašuje i Mančaster, sa kojim su ga opravdano poredili, imućni leskovčani sedeli su u tada već znatno proširenoj ćevabdžinici koju je činilo čak četrdeset stolova. Tada su ugledni leskovčani mogli da primete osmogodišnjaka, simpatičnog i šarmantnog koji iz kafane nije izalzio. To je bio čuveni Miodrag Gligorijević- Dragi “Bure”.
Tek što je ušao u posao mladi Miodrag, ćevabdžinica je kao i sve u centru grada srušena u Savezničkom bombardovanju 1944. godine. Dragi ipak nastavlja da radi u našem gradu sve do 1968. godine, kada je rešio da svoj talenat preseli u Beograd i upravo od njega kreće ekspanzija i prepoznatljivost leskovačkog roštilja. Roštiljdžija koji je bio i najbolji ambasador našeg grada, koji je imao dobre političke veze, sve je to bio Dragi Gligorijević. Vrhunac je ipak usledio 1972. kada je na jednom prijemu Josip Broz poslužio, nedavno preminulu, kraljicu Elizabetu drugu leskovačkim roštilj mesom. Kraljica se oduševila i htela je lično da upozna majstora koji je te đakonije napravio. U avionu koji je leteo od Beograda do Briona našli su se Tito, kraljevski par i Dragi Bure. Kako samo istorija ume da se izruga čoveku. Oni koji su mu kafanu srušili sada se zajedno sa njim dive leskovačkom roštilju. Ipak u tome i jeste veličina našeg grada i naših ljudi. I pored svega nateraćemo vas makar preko čula ukusa, da shvatite na kakvu ste lepotu bacali bombe i o kakvu ste se lepotu ogrešili. Od poznatih političara Dragi je kuvao Nikiti Hruščovu i Šarlu de Golu, pekao je roštilj i zvezdama Holivuda kakve su Elizabet Tejlor i Sofija Loren, svima im servirajući baš leskovački roštilj.
I danas ove 2022. Godine recept ostaje isti. Sa mnogo smeha i elana, uvek uz čašicu rakije, stavlja se ćumur preko žara i polako se peče meso. Taj duh Leskovčanima niko ne može da oduzme. Upravo iz tog duha, iz mirisa našeg roštilja Gligorijevići nam daju važnu životnu lekciju. Kada se nešto gradi uporno, godinama, kada je nešto temeljeno na kvalitetu i predanom radu, mogu mnogi to nešto da sruše hiljadu puta. Taj kvalitet će opet naći put da ispliva i uđe baš u ta rušilačka srca. Kada ne odstupama od svog recepta lako možemo doći do svetskih visina, proslaviti svoje ime, ime svoje porodice, ali i čitavog grada pa i zemlje. To je recept za budućnost Leskovca, to je recept za budućnost Srbije.
Ovaj tekst napisan je u okviru projekta “Znamenite političke figure Leskovca između dva rata” koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.