Usud, ali i lepota života jeste trenutak. Lepota trenutka se ogleda u njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, a njegov usud nalazi se isključivo u nemogućnosti čoveka da se divi i da uživa u toj jedinstvenosti, već sve čari trenutka spozna kada on postane deo istorije. Tako ukratko možemo opisati osećaj nas Leskovčana posle žreba za opstanak u Ligi nacija.

Vrlo lako smo se svi, kolektivno, navikli na reprezentaciju Srbije. Prva, istorijska utkamica protiv Bugara 2023. godine, mogla se tumačiti kao izuzetak, kao potreba da se prikaže urađeno, da se prikaže novi stadion na međunarodnoj sceni. Takođe, na toj utakmici zbog kazne UEFA-e, više od tri četvrtine kapaciteta popunjavala su deca.

Kako smo polako gazili ovu 2024. godinu, tako su razne reprezentacije počele da prikazuju svoje umeće na leskovačkom „Old Trafordu“, od omladinske, preko mlade, sve do ženske selekcije naše zemlje. Sve te utakmice podgrevale su nadu Leskovčana da bi uskoro mogli da još jednom ugostimo naše najbolje fudbalere. Potvrda je stigla. I to ne jedna, već dvostruka. Informacija da će Srbija ugostiti reprezentacije Švajcarske i Danske u gradu na Veternici, digla je čitavo stanovništvo na noge.

Leskovcu su trebali veliki događaji, a većih od međunarodnih fudbalskih utakmica teško da možete tražiti. Grad je bio spreman. Reprezentacija je Leskovcu donela veliku popularnost. Medijski prostor na nacionalnom nivou bio je u potpunosti zaokupljen Leskovcem. Publicitet je sa sobom doneo turiste iz Srbije, okolnih zemalja, ali i zemalja protivnika na travnatom terenu. Tako je i nastala slika punog paba Danaca, koja je za nas bila u potpunosti nezamisliva sve do ove godine.

Jasno je koliko je „A“ tim dao Leskovcu, a šta je Leskovac ponudio zauzvrat?

Iako to jeste osnovna tema našeg teksta koju ćemo sa pažnjom razrađivati u redovima koji slede, apostrofiraćemo u ovom uvodnom delu samo jednu reč – nepobedivost. U tri utakmice odigrane na „Dubočici“, Srbija je dva put remizirala i jednom pobedila.

Prvi remi, protiv Bugara od dva prema dva, doneo je plasman na Evropsko prvenstvo prvi put posle 24 godine. Druga utakmica, pobeda protiv Švajcarske od dva prema nula, osim trijumfa nad rivalom koji nam godinama zadaje glavobolje, donela je i praktično obezbeđivanja opstanka u najvišoj diviziji takmičenja. Utakmica s Dancima bez golova, nije donela plasman u četvrtfinale, ali je potvrdila neosvojivost leskovačke „tvrđave“, i možemo reći mirne duše, donela je najbolju igru naših Orlova još od novembra 2021. i čuvene utakmice u Lisabonu.

Sa rezultatkse strane, Leskovac jeste svojevrsna talija Srbiji, ali je on doneo nešto još bitnije našoj reprezentaciji, i pokazao je put kojim se treba ići i u ostalim sportovima. Šta je to bitnije od rezultata u sportu, i da li takvog ičega u sferi sporta uopšte ima, jesu pitanja na koja ćemo pokušati da damo danas odgovor.

NEDOSTATAK EMOCIJE PREMA DRŽAVNOM DRESU

Individualni kvalitet jeste najbolje merilo za uspešnost nekog sportiste. Ipak, bez uklapanja u kolektiv, bez određenog žrtvovanja, nije moguće ostvariti zapaženi uspeh u kolektivnom sportu. To pravilo se pre svega odnosi na klubove. Ono je, naravno, primenjivo i na reprezentaciju, ali igranje za reprezentaciju, predstavljanje svoje zemlje, zahteva i nešto mnogo više od toga.

Za uspehe na reprezntativnom nivou potreban je poseban odnos prema grbu, dresu, državi. Potreban je kult. Kult u određenim sportovima kod nas postoji, a najeksplicitniji primer toga jeste košarka. Postavlja se pitanje, kako je moguće da onda u fudbalu kulta, bar za sada, nema?

Postoje objektivni razlozi za takvo stanje stvari. Prvi razlog može biti konstantno kreiranje novih država, te nemogućnost ostvarivanja kontinuiteta. Od 1991. godine više puta su menjana imena, dresovi, boje, grbovi. Međutim, kroz takvu tranziciju prošle su i sve druge nacionalne selekcije, tako da je taj argument najteže odbraniti.

Druga stvar jeste novac. Fudbal je jednostvano igra oko koje se vrti najviše novčanica, a u ovom veku količina sredstava koju fudbal u globalu uspe da generiše, vrtoglava je. Što je više novca, to je manje jedinstva.

Kao neki treći razlog, koji je donekle povezan sa ovim drugim, može se izdvojiti povezanost nefudbalskih ljudi sa fudbalom i fudbalskim savezom. Kada se na čelu, na kormilu, nalaze ljudi koji nikada nisu bili aktivni sportisti, teško je očekivati da oni mogu da razumeju potrebe i zahteve fudbalera.

Često se apostrofira nezainteresovanost samih aktera utakmice, te se dodaje konstatacija da fudbaleri za svoje klubove igraju mnogo bolje, nego što je to slučaj u dresu zemlje za koju nastupaju. Mnogi sa tim povezuju opet novac, ali ni taj argument ne stoji, kada znamo koliko novca dobijaju igrači u NBA ligi, pa je njihov pristup sa državnim timom uvek na visokom nivou.

Dakle, potrebno je napraviti sistem u kojem generisanje novca neće biti osnovno merilo uspešnosti, te u takvom sistemu birati igrače koji će dati sve od sebe za reprezentaciju.

POVRATAK KULTA VAN BEOGRADA

Utakmice protiv Švajcarske i Danske pokazale su nam put povratka kulta. U izgradnji i povratku kulta, učešće imaju i svi ljudi oko sistema, a ne samo u njemu. Učešće imaju navijači, učešće uzima nacija. Beograd se pokazao u prošlosti kao očajan domaćin svojoj reprezentaciji. Gotovo da od 2009. godine i čuvene utakmice sa Rumunijom, stadion nije bio pun.

U drugim državama utakmice reprezentacije jesu praznik, prilika da se stadioni napune, bez obzira na trenutni kvalitet tima. Beograđani su u prethodnim godinama pokazali veliku nezainteresovanost prema svim reprezentacijama, a posebno prema fudbalskoj.

Leskovac je zato pokazao i dokazao da se kult mora graditi van Beograda. Atmosfera na stadionu „Dubočica“ bila je neverovatna. Glasna, vatrena, borbena, i automatski je to vraćeno zalaganjem na terenu. Stvorio se osećaj da su se fudbaleri možda i prvi put posle desetak godina, spojili sa publikom i da su igrali za publiku.

Stoga, da zaključimo, mišljenja smo da bi svaki sport trebalo organizovati, kada je to moguće, van Beograda. Srbija ima tri nova fudbalska stadiona van Beograda: Leskovac, Loznica, Zaječar. Postoje košarkaški centri željni igara reprezentacije poput Čačka i Subotice. Kada je u pitanju rukomet, svakako možemo pomenuti Leskovac, ali Šabac bi morao da bude u toj kategoriji na pol poziciji. Za Novi Sad se mogu vezati svi sportovi, ali u ovom kontekstu uz njega bi trebalo staviti odbojku, a uz vaterpolo recimo Kragujevac. Kada bi se to uradilo, kada bi reprezentacije u svim sportovima ugošćavale svoje rivale širom Srbije, tamo gde nema kulta on bi se začas stvorio, tamo gde ga ima on bi se dodatno utvrdio, a možda bi se i Beograđani na taj način „dozvali pameti“.

Atmosfera, Beograđani nezahvalni, južnjaci željni, da li je Srbija i kada imala kult, Srbi vole pobedu i rezultat, ali nešto je i do borbe, svi sportovi van Beograda (iako Leskovac ima košarkašku tradiciju, može Čačak, Subotica), rukomet naravno Šabac, odbojka Novi Sad, zato je bitno ulaganje u infrastrukturu, kroz manje gradove vratiće se osećaj za reprezentaciju i Beogradu, odnosi u FSS, odnosi u KSS, Radomir Antić, menjanje imena države, politička nemogućnost (oslanjanje na Jugoslaviju i dalje).