Tokom devedesetih godina prošlog veka, došlo je do velike pobede Zapadnog društva u globalnom smislu. Uplivi Zapadne kulture bili su veći nego ikada, a ta pobeda u Hladnom ratu značila je i potpunu unipolarnost u svetu.

Uspostavljanjem jednog hegemona, jednog vlastodršca u vidu SAD i njegovih setelita u Evropi i Aziji, za mnoge hroničare tog vremena značilo je da su karte podeljene, da se više nikada, ili bar ne u skorije vreme, neće deliti špil. Pompezno je prihvaćeno Fukujamino predviđanje kraja istorije. Stoga, smatralo se da politikolozi i analitičari u tom svetu neće imati šta da traže, niti će biti tema za bilo kakvu raspravu.

Samo par decenija kasnije, živimo jednu potpuno drugačiju realnost. Svet je, možda prvi put u svojoj istoriji na pragu apsolutne multipolarnosti, i sada su analitičari, politikolozi, istoričari, potrebniji nego ikada, da „običnom“ čoveku makar malo približe odnose u toj multipolarnosti. Zbog toga, imamo čast da je za naš portal pristao da razgovara, o svim najbitnijim aktuelnim temama, dr Dušan Dostanić sa Instituta za političke studije.

Krenuo bih svakako od najaktuelnije teme, a to je pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD-u. Da li očekujete promene SAD-a, pre svega na spoljnopolitičkom planu i da li pobeda Trampa može da doprinese završetku sukoba u Ukrajini?

Odmah na početku bih morao da se ogradim da nisam stručnjak za SAD i da nastojim da ne upadnem u zamku opšteg komentarisanja  Trampove pobede i politike koju će u naredne četiri godine voditi on i njegov tim. Ipak, očigledno se ovde radi o krupnoj stvari o kojoj se ne može ćutati. Čitav svet pratio je izbore u Americi i svi su imali svoja očekivanja. Sada su sa razlogom sve oči uprte u Donalda Trampa. Izvesne promene će, čini mi se, svakako uslediti, pre svega na unutrašnjem planu. Tramp je već najavio mere u oblasti porodične, odnosno najšire rečeno kulturne politike. Najavljene su i promene na spoljnopolitičkom planu, što se pre svega odnosi na sukob u Ukrajini, odnosno na obustavljanje pomoći koja se šalje ukrajinskoj strani. Još i pre početka predsedničke kampanje iz Trampove okoline stizale su izjave da  u slučaju njegove pobede nijedan peni neće više otići u Ukrajinu. Odatle sledi i da bi se pod tim uslovom moglo očekivati brzo okončanje rata, budući da bez američke pomoći Ukrajina na bi mogla da se održi, naročito ako se ima u vidu da Evropska unija zbog loše privredne situacije ne bi mogla sama da nastavi da finansira ovaj sukob. Tokom predizborne kampanje Tramp je naglašavao da je on u prvom mandatu bio predsednik mira i da nije započinjao nove sukobe – za razliku kako od njegovog prethodnika koji je dobio Nobelovu nagradu za mir, tako i od naslednika. Ova obećanja imaju posebnu težinu s obzirom da je Tramp dobio većinu ne samo elektorskih glasova, nego i većinu glasova uopšte. Dakle, jasno je sa Amerikanci žele značajne promene i da Tramp i njegov tim neće moći da ignorišu data obećanja, među kojima bi se ono vezano za obustavu pomoći Ukrajini možda najlakše moglo ispuniti iako ni tu ne treba očekivati izostanak ometajućih faktora. Najava izbora u Ukrajini za maj 2025. godine bi se takođe mogla tumačiti kao korak u pravcu okončavanja rata, jer na kraju krajeva i u Ukrajini postoje političke podele. Među ukrajinskim vrhom Trampova pobeda je dočekana sa zabrinutošću. Ipak, treba imati u vidu da u ovoj stvari i Rusija ima svoj glas, i da Moskva neće pristati na bilo kakvo rešenje. Ukratko rečeno, sa Trampom u Beloj kući završetak sukoba u Ukrajini je sigurno bliži.

I drugo pitanje vezano je za promene u Vašingtonu. Da li mislite da će dolazak Donalda Trampa, odnosno njegov povratak u Belu kuću, bar donekle doneti promenu u retorici i politici prema Srbiji i uopšte prema Balkanu?

U svetlu krupnih političkih pitanja kakva su Ukrajina, Bliski istok ili odnosi sa Kinom ne može se računati na to da će za Trampa i njegovu administraciju Balkan biti među prioritetima. U tom smislu možda ipak ne bi trebalo očekivati velike zaokrete kada je Srbija u pitanju. Rekao bih i da bih da ta stvar, na koncu, ne zavisi samo od Donalda Trampa i američke strane, već i od Srbije i srpske diplomatije. Da li naša zemlja u ovom trenutku raspolaže diplomatijom sposobnom da odgovori na zahteve vremena sasvim je drugo pitanje.

Poznati ste kao izuzetan poznavalac političke i društvene situacije u Zapadnoj Evropi, sa akcentom na Nemačku. Koliko je bio očekivan pad vlade Olafa Šolca i da li je Nemačka u skorijoj istoriji bila u većoj političkoj krizi?

Od kada je formirana tzv. „semafor koalicija“ liberalni mediji su se prosto utrkivali u pohvalama na račun nove vlade. Govorilo se o progresivnoj koaliciji koja bi trebalo da modernizuje zemlju i povede je u pravcu zelene budućnosti. Na političke razlike među članicama vlade, ograničen personalni potencijal članova vlade, kao i na ideološku tvrdoglavost Zelenih malo ko je obraćao pažnju. Iako ni u vreme vladavine Angele Merkel stanje u zemlji nije bilo zadovoljavajuće, sa dolaskom vlade Olafa Šolca stvari su se dodatno zakomplikovale. Od početka je bilo jasno da će ton nemačkoj politici davati ideološki ostrašćeni Zeleni, rešeni da sopstvene planove sprovode po svaku cenu, bez obzira na otpore stvarnosti. Da je stanje u zemlji loše i da nezadovoljstvo građana raste moglo se videti i po brojnim i masovnim protestima koji su organizovani u zemlji, a koji su svoj vrhunac dostigli protestima poljoprivrednika početkom ove godine. Rečite su bile i neprijatne reakcije političara na demonstracije nezadovoljnih građana. Sa druge strane, ankete su pokazivale da je vlada izuzetno nepopularna među Nemcima i da vladajuće stranke gube podršku. Umesto da se nešto učini tim povodom, vlada se upustila u krajnje riskantne mere započela istinski progon opozicije, odnosno Alternative za Nemačku. Za mere koje su korišćene u cilju suzbijanja nezadovoljstva se može reći da izlaze iz okvira nadležnosti demokratske, pravne države. Pokrajinski izbori održani prošle i ove godine dodatno su pokazali da vladajuće stranke nemaju podršku među biračima. Primera radi u Zeleni – koji su predominantni u vladi – u dve pokrajine na istoku zemlje nisu uspeli da uđu u parlament, dok su liberali iz FDP pali u političku beznačajnost. Među njihovim stranačkim funkcionerima čuli su se glasovi da je potrebno napustiti koaliciju. U normalnim okolnostima i u demokratskim zemljama su izbori način za rešavanje političkih kriza. Međutim, nemačka vlada je tvrdoglavo odbijala da o tome uopšte razgovara. Onda je na red došlo pitanje budžeta i ispostavilo se da su neslaganja prevelika. Potom su usledile međusobne optužbe za „nepouzdanost“, „neodgovornost“ i „nebrigu za opštu stvar“. Čak i u tim uslovima Olaf Šolc je pokušao da što je moguće više odloži glasanje o poverenju vladi, a tim i nove izbore. Tek na kraju su se mediji koji su zdušno podržavali vladu setili da su razlike među koalicionim partnerima ipak bile prilično izražene. Tako se neslavno završila priča o „naprednoj koaliciji“ najnepopularnijoj vladi i najnepopularnijem kancelaru SR Nemačke.

Zato je možda pravo pitanje, ne zašto je vlada pala tek sada, a ne znatno ranije. Sa te strane pad nije iznenađenje, ali jeste ukoliko se u vidu ima istrajnost da se uprkos svim protestima, aferama i gafovima vlada održi u sedlu, odnosno ukoliko se ima u vidu bezrezervna podrška koju je medijski kartel davao vladi.

Imali ste par zapaženih tekstova i radova na temu austrijske desnice. Kako komentarišete buđenje desnice u Austriji, ali i generalni rast popularnosti konzervativnih i suverenističkih partija u čitavoj Evropi?

Kada je Austrija u pitanju, mora se reći da je tamo situacija nešto malo drugačija nego u ostatku Evrope. Naime, austrijska desnica ima dugu tradiciju i Slobodarska partija (FPO) je svojevremeno učestvovala u vlasti, istina kao manjinski partner. To nije bio slučaj sa desnim strankama u Francuskoj ili Nemačkoj. Ipak, sasvim ste u pravu da svedočimo rastu popularnosti desnih, konzervativnih ili suverenističkih snaga. Nekada se za njih koristi i degradirajuća etiketa populisti ili desni populisti. U medijima se od desnice se pravi bauk i svaka priča o izbornom uspehu neke desne stranke pretvara se u povod za novo širenje panike zbog „desne opasnosti“, kao da u demokratiji samo levica i liberali smeju da pobeđuju. Usled takve moralističke buke retko se trezveno i neutralno razgovara o rastu desnice. Mislim da tu postoje četiri grupe faktora od  kojih svaka u svom obimu utiču da rast desnih snaga u Evropi. Prvo tu je kriza starih stanaka, jer se sada među njima razlike moraju tražiti pomoću mikroskopa. Bez obzira na ideološki predznak stare stranke sve zastupaju istu ili sličnu politiku. Pri tome su se nekadašnje narodne ili demohrišćanske stranke toliko pomerile ulevo i socijaldemokratizovale, da je na konzervativnom polu ostao prazan prostor.

Drugo, građani se osećaju da im je politička moć otrgnuta, a da se stvarne odluke donose u nekim drugim centrima van njihove kontrole – na primer u Briselu. Treće, tu su ekonomski faktori, odnosno uverenje građana da žive gore nego što su živeli, odnosno da će u budućnosti životni standard nastaviti da opada. Naposletku, tu su i kulturne promene izazvane imigracijom kao i rastakanjem i potiskivanjem tradicionalnog načina života. Sve ove teme su sasvim legitimne, ali jedino su desne stranke one koje ih postavljaju, odnosno samo one pokušavaju da na njih ponude jasne odgovore. Naravno, ako se stvar pokušava svesti na par centralnih tema onda su to imigracija, resuverenizacija, odbrana granica i tradicionalne kulture i nasleđenog načina života. Razumljivo je da se ljudi protive masovnoj ilegalnoj imigraciji, da traže kontrolu granica, da štite svoju kulturu i svoj način života i da ne prihvataju tutorisanje sa strane. Oni se sa pravom pitaju kako to da njihov životni standard opada dok država troši silne sume na podržavanje stranih država ili na prihvatanje imigranata ili na nametanje netradicionalnih vrednosti. Pokušaji da se ta pitanja skinu sa dnevnog reda, a desnica diskredituje etiketiranjem i parolama o navodnom ekstremizmu, islamofobiji, rasizmu ili čak fašizmu, po mom mišljenju, promašuju metu.

U jednom gostovanju ste naznačili da je većina država Evrope trenutno u najslabijem položaju u svojoj istoriji. Da li će se, po Vašem mišljenju, taj trend opadanja nastaviti, te da li će Evropa izgubiti status najboljeg mesta za život koji je imala decenijama unazad?

Pitanje položaja ne može se svoditi samo na pitanje životnog standarda. Nekada su evropske države određivale sudbinu sveta, a Evropa je u punom smislu reči bila centar planete. I nije samo reč o politici. Tehnički napredak, umetnost, kultura, filozofija, sve je dolazilo iz Evrope. Međutim, ona je izgubila tu vodeću poziciju. Možemo razgovarati o tome da li je do toga došlo posle Prvog ili pak posle Drugog svetskog rata, kao i o tome gde se kriju koreni tog razvoja, ali je on nepobitna činjenica. Danas Evropa ne poseduje onu političku moć koju je nekada imala, a i na drugim poljima stagnira. U neku ruku, evropske države još važe za mesta visokog životnog, ali čini se da se i to ubrzano menja. Pojedini autori, poput Benedikta Kajzera, neumorno ukazuju na to da je socijalno pitanje ponovo aktuelno u Evropi. I pre njega su se čula upozorenja iz različitih krugova da evropske države, a u prvom redu Nemačka, same potkopavaju sopstvenu privrednu snagu. To se odnosi na nerazumljivu spoljnu politiku kao i na potpuno neobjašnjive poteze u domenu energetske politike, jačanje negativnog odnosa prema sopstvenoj povesti, nepostojanje odgovarajuće političke elite, kao i na akutna pitanje imigracije. I to nije samo nemački slučaj, već gotovo opšta pojava. Jednostavno rečeno, u položaju kakvom jesu, evropske države su sve manje sposobne za samostalnu spoljnu politiku. Evropske države, ili barem deo njih, više ne pitaju šta možemo da uradimo, već šta može da nam se dogodi. Stoga pojedini autori kao što je na primer prof. Hajnc Tajsen predlažu samoograničenje Evrope. To znači da Evropa mora da se odrekne univerzalističkih ideologija i njihovog nametanja po svetu i da umesto toga pristupi samoodbrani.

U svetlu geopolitičkih pomeranja, postavlja se pitanje budućnosti i stabilnosti EU. Da li u ovakvom geopolitičkom kontekstu Srbija treba da teži članstvu u toj organizaciji? Ako ne, koliko je realno da se pristutpni pregovori odbace i da Srbija zvanično odustane od „evropskog puta“ u doglednoj budućnosti?

Čini mi se da je sasvim jasno da je Evropska unija ophrvana sopstvenim problemima. U poslednjih desetak godina pogodile su je teške krize, poput ekonomske krize, Bregzita, migrantske i ukrajinske krize. Uostalom, i pored toga u državama članicama jača otpor Briselu. Može se ići i dalje i zajedno sa brojnim autorima (David Engles, Frank Lison, Hajnc Tajsen)  konstatovati da je zapadno samorazumevanje u krizi, odnosno da je čitav zapad dospeo u identitetsku krizu usled odbacivanja tradicionalnih vrednosti i njihove zamene novim, univerzalističkim vrednostima. Otuda se može izvesti zaključak da je za pojedinačne zemlje koje hoće da očuvaju barem nešto malo suvereniteta i tradicije uputnije da ostanu van EU.

U slučaju Srbije tu ima još jedna okolnost, a to je pitanje Kosova i Metohije. Mnogobrojne kolege (Slobodan Samardžić, Zoran Čvorović) su već dosta pisale o tome da je pristupanje EU neodvojivo od zahteva za odricanje od suvereniteta nad našom južnom pokrajinom. U tom smislu bi, po mom sudu, eventualno pristupanje EU za Srbiju bilo višestruko problematično. Povrh svega, moramo se zapitati i da li je to zaista aktuelna stvar. Naime, još od vreme Žan-Klod Junkera poručeno je da ne treba očekivati nova prisajedinjenja i pokazalo se da je to bilo tačno. Danas još samo Mađarska govori o članstvu Srbije u EU. Dakle, čini mi se da je očigledno da EU nije spremna za nova proširenja i da ne računa u naše članstvo u bliskoj budućnosti. Kaže se da je prepoznavanje sopstvenog položaja prvi zadatak u politici. Ništa drugo ne može biti ni naš zadatak u ovom momentu. Da li mi raspolažemo političkom elitom koja je u stanju da prepozna položaj i izvuče neophodne smernice za vođenje politike umesto da ponavlja izlizane fraze je već sasvim drugo pitanje.

I za kraj, da li ste do sada bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji i tradiciji našeg kraja? Poziv Vam stoji uvek otvoren!Najpre hvala Vam veliko na ljubaznom pozivu. Moram priznati da do sada nisam imao prilike da posetim Leskovac. O istoriji grada znam nešto malo, na primer da su na tom prostoru živeli Kelti i Rimljani i da je vaš kraj relativno rano postao deo srpske države. Poznato ni je i da je grad oslobođen od Turaka posle Drugog srpsko-turskog rata, da se brzo razvijao i da je zbog respektabilne tekstilne industrije zaslužio ime srpski Mančester. Nažalost znam i za stradanje grada tokom Drugog svetskog rata kao i za „savezničko“ bombardovanje, simbolično baš na kraljev rođendan 6. septembra 1944. Nedavno mi je jedan kolega predložio da u Nišu i/ili Leskovcu održimo promociju prevoda Špenglerove knjige Prustvo i socijalizam. Ukoliko do toga dođe, biće to lepa prilika da posetim grad i bliže se upoznam sa njegovom istorijom.