Kada se danas u sportskim krugovima spomene generacija „Čileanaca“, često se pomisli na fudbalere koji su u ovoj južnoameričkoj zemlji osvojili Svetsko prvenstvo za mlade 1987. godine. Međutim, četvrt veka ranije, ostvaren je, takođe u Čileu, jedan od najznačajnijih rezultata srpskog i jugoslovenskog fudbala.
Naša reprezentacija, ma kako se ona zvala, je za 96 godina postojanja Mundijala (ukupno 23 turnira računajući i tekući u SAD-u) samo dva puta dolazila do polufinala – 1930. i 1962. godine. Iako je istorijski rezultat ostvaren na prvom ikada Mundijalu, možemo reći da usled kvaliteta ekipa i već ozbiljno formiranog sistema takmičenja (4 grupe i nokaut faza od četvrtfinala), polufinale u Čileu ima fudbalski veću težinu.
Jugoslavije je na to prvenstvo došla kao vicešampion Evrope. Podmlađenu selekciju su predvodile pojedine „Partizanove bebe“ u nastajanju poput Šoškića, Galića i Jusufija, zvezdin majstor Šekularac, bombarder OFK-a Skoblar, a hrvatski klubovi su dali bitne šrafove poput Jerkovića i Radakovića. Na papiru, ovo je bila verovatno najsnažnija selekcija Jugoslavije u istoriji.
Jugoslavija je igrala u Grupi 1 zajedno sa Sovjetskim Savezom, Urugvajem i Kolumbijom. Takmičenje je otvorila porazom od Sovjetskog Saveza rezultatom 2:0, ali je potom zabeležila dve ubedljive pobede – protiv Urugvaja 3:1 i Kolumbije 5:0. Sa četiri osvojena boda po tadašnjem sistemu bodovanja (dva za pobedu), završila je grupnu fazu na drugom mestu i izborila plasman u četvrtfinale.
U četvrtfinalu je usledio jedan od najvećih trijumfa jugoslovenskog fudbala. Protivnik je bila reprezentacija Zapadne Nemačke, sa kojom smo u četvrfinalu igrali treći put zaredom (1954. i 1958. Nemci su slavili). Ono što generacija Bobeka, Zebeca i Mitića nije uspela, uradila je nova mlada selekcija. Jugoslavija je slavila sa 1:0 antologijskim golom Petra Radakovića, koji je celo drugo poluvreme proveo u svlačionici ušivajući ranu, a onda po ulasku zatresao mrežu u 87. minutu.
Borba za finale donela je duel sa Čehoslovačkom. Posle prvog poluvremena bez golova, Čehoslovaci su u nastavku iskoristili svoje prilike i pobedili rezultatom 3:1. Jedini pogodak za Jugoslaviju postigao je Dražan Jerković.
U utakmici za treće mesto domaćin Čile savladao je Jugoslaviju rezultatom 1:0, pa je jugoslovenska reprezentacija takmičenje završila na četvrtom mestu.
I danas se mogu čuti priče, koji neki nazivaju teorijom zavere, o tome kako je tadašnji režim „prodao“ utakmicu „komunističkoj braći“. Mogu se čuti priče o ucenama našim fudblerima, o menjanju termina i lokacije utakmice. Ipak, bilo kako bilo, ostaće zabeleženo u istoriji da smo te 1962. godine bili, igrački, fudbalski i rezultatski najbliži Zlatnoj boginji. Ostaće legenda o Šekularčevoj oceni deset u francuskom L’Ekipu i ostaće činjnenica da smo samo mi, mi i niko drugi, tih godina mogli da poljuljamo suverenu vladavinu Peleovih i Garinčinih Brazilaca. Na našu žalost i na žalost svetskog fudbala, do finala između pravih Brazilaca i onih evropskih, nikada nije došlo.
Naslovna fotografija preuzeta sa portala „Reprezentacija.rs“
