Često možemo da čujemo frazu koja je donekle ustaljena, ali je pre svega vrlo tačna, a to je da moramo da zakopamo ispod ulica, ispod zgrada i zidina grada kako bi upoznali njegovu istoriju i njegovu dušu. Ako krenete da kopate i istražujete dušu Leskovca gotovo da nećete naći ništa. Ne zato što duše nema, već zato što je iskasapljena, izmasakrirana i na kraju bačena u zaborav.

Ovo neće biti priča o tome kako je Leskovac nekada velelepno izgledao ili kako izgleda danas, ovo je priča kako se samo za nekoliko godina može izbrisati iz sećanja celih generacija izgled i duh prošlog vremena.

Ako je tako sa gradovima, šta mogu „elite“ tek da urade sa ljudima i pojedincima. Ma šta uradio, ma koliko značajan bio grad ili pojedinac, može doći vreme u kome njegova dela predstavljaju opasnost po neke odvratne i izopačene sisteme.

      Sve je počelo tog famoznog i pogubnog 6. septembra 1944. godine. U gradu koji se i u najtežim vremenima tokom velike krize 1929. i u ratnim godinama snalazio i odolevao svim nedaćama, spremalo se slavlje rođendana kralja Petra, onih koji su istom bili lojalni.

Zbog lažne dojave, zavisti, pohlepe, ideje ili ko zna već čega takozvani saveznici sasuli su bombama prestonicu Južne Srbije. Ono što toliko godina u zajedničkim akcijama nisu uspeli Nemci i Bugari, naši „saveznici“ uspeli su za jedno jutro, uz odobravanje i učestvovanje komunističkih lidera koji su nam zatim krojili sudbinu pola veka. Ubijeno je više od dve hiljade ljudi u tom bombardovanju, a materijalna šteta bila je neprocenjiva.

Celokupna infrastruktura zlatnog doba, o kome je baš sada u bioskopima film, pretvorena je u prah za delić sekunde. Sve što su generacije i generacije decenijama gradile odjednom više nije postojalo.

Ipak Leskovčani po svom temperamentu nisu skloni žaljenju i kukanju. Rešili su da iz pepela dignu ceo grad i da upravo on bude simbol istrajnosti i opstanka. Malo po malo grad je dobijao obrise koje je imao pre agresije „naših“.

Nisu slutili „paprikari“ da će godine koje slede postati još teže po njih. U našoj tada još uvek Kraljevini Jugoslavije na vlast dolaze komunisti na čelu sa Josipom Brozom Titom. Zbog jake vezanosti za monarhiju (pogotovo za dinastiju Obrenović), Tito je rešio da oslabi ekonomski, ali i istorijski i kulturno ovaj kraj.

Ekonomske mere pod velom jednake raspodele svima, sprovedene su u rekordnom periodu. Mnoge celokupne fabrike koje su osnovane i razvijene u Leskovcu, preseljene su u gradove širom Jugoslavije (među njima današnje: IMT Rakovica, Tigar Pirot, Merima Kruševac,...).

Ono najbitnije nisu mogli da uzmu od Leskovčana, a to je tekstil.

Kulturno-istorijska lobotomija tek je bila u začetku. Prva stvar koju su uradili, naravno, bilo je proglašavanje svih značajnijih figura u privredi i politici za izdajnike i saradnike okupatora. Svi potomci tih ljudi živeli su ili u bedi ili su rešili da odu iz zemlje. Tako su mnogi Leskovčani emigrirali u Evropu, Ameriku, ali i na ostale kontinente gde su mogli da pronađu normalniji život za sebe i svoju porodicu.

Znali su međutim komunistički ideolozi da je za rušenje jedne ideje potrebno urušiti sećanje. I dalje su generacije koje su ostale u gradu pričale o događajima koji su se odigravali na kultnim mestima, koja su sve njih asocirale na doba kraljevine.

Zato nova vlast nije sedela skrštenih ruku. Rešila je da potpuno promeni izgled grada. Pre svega glavna ulica je izmeštena i potpuno je prekrivena soliterima.

Uži centar grada sa Šop Djokićevom kućom i nekadašnjom fabrikom sapuna (danas zgrada LKC-a), potpuno je uokviren sivim, visokim, bezdušnim zgradama.

Zgrada televizije stavljena je ispred Odžaklije, kako bi se od nje samo krov video i kako se narod ne bi direktno sa Široke čaršije pozivao na bogosluženje.

Novi simboli grada postali su Južni i Severni blok uokvireni zgradom osmospratnice, koji su od jednog grada punog skulptura, ukrasnih stubova, ornamenata na fasadama kuća, napravili deprisivnu varoš bez svetla i radosti.

Jedini simboli nekog prošlog vremena ostale su takozvana Niška ulica, kao zanatstka i zgrada hotela „Dubočica“. To što nisu uspeli da sakriju rešili su da ne obnavaljaju i da prepuste da vreme učini svoje.

      Od odlaska komunista sa vlasti prošlo je mnogo godina. Donekle jeste učinjena velika šteta samom izgledu i duhu grada, ali šteta svakako nije nenadoknadiva. Svi mi, Leskovčani, moramo više da uložimo u poštovanje i negovanje tradicije sopstvenog grada.

Kada se to bude desilo, kada budemo imali kolektivnu svest o sopstvenoj vrednosti, doći će i ljudi i ideje i planovi koji će Leskovcu utisnuti tu iskru života koju je davno izgubio, koji će Leskovcu dati nov izgled, svežinu i koji će svima nama vratiti dušu.