Jezik je jako čudna pojava. Stotinu puta je elaborirano kako je jezik, odnosno govor, osnovna stvar koja nas deli od životinja. Možda smo to donekle i uobrazili jer mnoge životinje poznaju drugačije, pa čak i složenije i sofisticiranije načine komuniciranja. Bilo kako bilo, složićemo se da je jezik/govor jedna kompleksna pojava i da je on u svoj svojoj kompleksnosti, izuzetno živa materija.

Poznato je još da se živim stvarima vrlo lako manipuliše. Najživlji i najočigledniji primer te konstatacije jeste čovek sam. Ako se čovekom, čiji je govor samo delić njegovog kompletnog bića, toliko lako manipuliše, nameće se pitanje šta je moguće uraditi sa jezikom? Šta je moguće uraditi sa rečima i dokle idu limiti u toj vrsti manipulacije?

Odgovor na ova pitanja ponajbolje daje jedini srpski Nobelovac, Ivo Andrić. Istorija beleži da je Andrić, naročito po završetku Drugog svetskog rata, imao strah od izgovorene reči. Čovek koji je za reč i od reči živeo, imao je strah od reči... kontradiktorno, zar ne? Naravno, Andrić kao jedan od najmudrijih među nama znao je težinu reči i šta sve ista može da proizvede. Jedna reč, jedna izgovorena konstatacija, jedno pogrešno protumačeno slovo, u budućnosti može da izazove katastrofalne posledice.

Na našu žalost, g Andrić i njemu slični, nisu jedini koji su shvatili značaj jezika, reči i govora. Upravo zbog toga u našem narodu, pogotovo između 45. i 90. godine, vrši se totalni inžinjering prideva srpski. Kako je profesor Antonić primetio nedavno u svojoj kolumni, u navedenom periodu sve sa pridevom srpski značilo je nešto loše. Tako ni pobeda u Prvom svetskom ratu nikako nije smela da bude srpska.

Ipak, to nije bilo dovoljno. Pobeda ne samo da nije smela da bude srpska, već nije smela da bude ni pobeda. Nađena je adekvatna reč koja je opšteprihvaćena širom Zapadne Evrope, pa samim tim automatski dobija legitimitet, ta reč je – primirje.

Stotinu šest godina kasnije, vreme je da vidimo jesmo li se i s kim mi to mirili?  

(BE)ZNAČAJNA POBEDA

Uvodni deo teksta, dao nam je dve godine – 1945. i 1990. godinu. Praktično je u tom periodu funkcionisala, pod različitim imenima, socijalistička, odnosno komunistička Jugoslavija, a pod vođstvom Josipa Broza Tita sve do njegove smrti 1980. godine. Dakle, počev od završetka Drugog svetskog rata, vršen je potpuni inžinjering istorijskih činjenica.

U razgovoru sa ljudima rođenim pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ukoliko se u međuvremenu nisu dodatno edukovali, uočićete potpuno nepoznavanja događaja iz Prvog svetskog rata, te poptpuno odsustvo svesti o bitnosti istih. S druge strane, velika je verovatnoća da će znati da vam nabroje sve Partizanske ofanzive ili sve sekretare SKOJ-a.

Na pitanje zašto je to vršeno, postoje barem tri odgovora.

Prvi – komunistički na globalnom planu: Svaka komunistička vlast došla je suštinski do poluga moći po istom principu. Koristile su se velike krize, koristio se, donekle istinit, narativ obogaćivanja monarhove manjine. Velike krize, poput ratova, su dalje pretvorene u masovne revolucije, a osnovni cilj revolucija bila je smena monarha i njegove okoline čak i po cenu likvidacije. S tim u vezi morala se narodu ogaditi svaka pomisao na monarha i monarhiju. Zbog toga, u svim komunističkim zemljama godinama posle revolucija, pažlivo je rađeno na potpunoj diskreditaciji monarhije. Izutetak, naravno, nije bila ni Srbija, odnosno Jugoslavija.

Drugi – jasan plan KPJ: Na kongresu Komunističke partije Jugoslavije u Drezdenu 1928. godine, jasno je iskazano da su ciljevi partije borba protiv versajske Jugoslavije, uspostavljanje 6 republika sa pravom Vojvodine na „samoopredeljenje“, te državotvorna emancipacija Albanaca. U ovom kontekstu potrebno je izdvojiti naglasak na borbu protiv hegemonije srpske buržoazije. Upravo ta, srpska buržoazija, svoj aristokratski status u odnosu na pripadnike drugih nacija unutar Jugoslavije, crpela je iz slavnih pobeda u Velikom ratu, i uvek je sebe smatrala nosiocem slobode svim Južnim Slovenima. Zbog toga je bilo potrebno obesmisliti i zaboraviti velikoratovske podvige.

Treći – lična frustracija: Već je dobro poznato da je Josip Broz Tito ratovao na strani Austrougarske u Prvom svetskom ratu. Njegova prva ratna dejstva zbila su se na teritoriji Zapadne Srbije. Josip je bio član 42. domobranske pešadijske divizije, poznate i kao „Vražija divizija“. Iz ratnog dnevnika njegove divizije izdvaja se da je Broz bio zapaženi vojnik. Stoga, na čelo naše države dolazi poraženi iz Velikog rata, čovek koji je pucao na Srbe, i čija je država, za koju je prolivao krv, nestala baš zbog tih ozloglašenih Srba.

Iako najveći krivci za jedno sveopšte neznanje u Srba o slavnim danima Prvoga rata, svakako jesu komunistička vlast i Josip Broz lično, moramo da primetimo da je ona ipak naišla na jedno pogodno tle, posejano odmah posle 1918. godine. To tle možemo nazvati idejom o jugoslovenskoj naciji, kojom je bio zaokupiran kralj Aleksandar Karađorđević. Moramo priznati da sama ideja o ujedinjenju svih Južnih Slovena jeste bila široko rasprostranjena pre samog rata i ona se praktično nije dovodila u pitanje u planovima po okončanju istog.

Međutim, od samog početka Srbija je trebala da bude centar tog ujedinjena, kao jedina priznata (uz srpsku Crnu Goru) na Berlinskom kongresu. To se od 1.12.1918. godine nije ostvarilo. Srbija nije postala Pijemont, već se od samog starta radilo na izjednačavanju svih naroda unutar novonastale države. Stanje je bilo neodrživo s obzirom da su Srbi osećali da nacionalni interesi nisu u potpunosti ispunjeni, a Hrvati i Slovenci nisu trpeli stalno osvrtanje na donošenje srpske slobode njihovim krajevima.

Tačno decenija je prošla od nastanka države do konačnog urušavanja ideala o kreiranju jedinstvene nacije. 1928. godine (slučajno iste godine kad se zbio i kongres KPJ) Puniša Račić ubio je Stjepana Radića u Narodnoj skupštini. Povod za atentat na hrvatskog poslanika odaje nam svu netrpeljivost unutar jednog društva i sav animozitet prema svemu srpskom. Naime Radić je u jednoj raspravi izgovorio: „Dosta već jednom sa tim Kajmakčalanom, recite koliko košta srpska krv da platimo, pa idemo dalje.“

Iz ovoga jasno vidimo da su Srbi još tada bili označeni kao zajednički neprijatelj ostalih naroda, što su komunisti umeli vrlo vešto da iskoriste u drugoj polovini dvadesetog veka.

SRBIJA JE TU, ALI SRBA NEMA

Formalno, komunisti ostaju na vlasti sve do 2000. godine i do čuvenog petog oktobra. Iako suštinski Slobodan Milošević vraća srpsko pitanje na velika vrata već krajem osamdesetih godina, iako se u ratnim godinama profilisao kao zaštitnik srpskog nacionalnog pitanja, ipak ime države ostaje Jugoslavija (sada SR), osniva  Socijalističku partiju Srbije sa petokrakom kao glavnim simbolom i na taj način donekle ostaje, makar simbolično, deo komunističkog sveta.

Po raspadu komunističkih vlasti širom Evrope, došlo je do vraćanja nacionalnih obeležja, masovnog povratka naciji i jasnog izražavanja religije. U čitavoj Evropi kontrateža komunističkom režimu bilo je određeno nacionalno krilo. Nacionalno opredeljenje, antikomunističko opredeljenje uglavnom je bilo potpomognuto finansijski i logistički od strane službi sa Zapada, ali je i dalje bilo nacionalno.

U Srbiji, takvoj kakva jeste, punoj kontradiktornosti i nelogičnosti, ni smena komunističke vlasti nije mogla da prođe po nekom već viđenom obrascu. Oktobra 2000. godine dobili smo situaciju u kojoj se ispostavilo da je poslednji bastion komunističkog sistema, zapravo istovremeno poslednji borac za srpsko nacionalno pitanje.

U jeku, ispostaviće se prividne, pobede Zapada, započete rušenjem Berlinskog zida 1989. godine, pojavila se veštačka potreba za izvesnim kosmoplitskim pogledom na budućnost. Ta kosmopolitska ružičasta budućnost ogledala se u velikom, masovnom ujedinjenju svih evropskih naroda i kreiranju jedinstvene evropske porodice. Porodica evropskih zemalja ne bi pitala svoje članice ni za veru, ni za naciju, niti za bilo koju pripadnost. Retorika nove, postpetooktobarske vlasti govorila je da je za učešće u toj sjajnoj budućnosti bilo potrebno samo da ste civilizovani i radni. Sva ostala identitetska pitanja bila bi svedena na nivo običaja.

U tom svetlu Kosovo je postalo demokratsko pitanje, a istorija, pogotovo vezivana za sukobe sa drugim članovima evropske porodice, nepotreban teret oko vrata. Na kraju se ispostavilo da nam ista ta Evropa zapravo nikada nije oprostila uništenje dva njihova carstva, isto kao što Rusima do danas, po rečima generala Žukova, nije oprošteno oslobođenje Evrope od nacizma i fašizma.

 Tako su demokrate, u smislu zadatka otuđenja od sopstvene istorije i tradicije, umnogome pretekle svoje prethodnike.

Danas, dvadeset i četiri godine kasnije, situacije se poboljšala nije, a eventualno poboljšanje nije  na vidiku. Za tačno deset dana koliko je prošlo od obeležavanja 11. novembra, uočili smo da su se srpski mediji bavili ovim značajnim datumom isključivo tog dana. Pojedini su pisali o zanimljivostima iz Prvog svetskog rata, dobar deo je prekopirao poglavlja iz Vikipedije, a najveći udeo činili su tekstovi o tome kako iskoristiti slobodan dan, te raporti o gužvama na putevima izazvanih istim.

Televizije su se zadržale na pukom pominjanju Dana primirja, uz po koje emitovanje kultnog filma „Marš na Drinu“. Od istorije i tradicije očigledno nam je još samo film ostao. Film je makar, ako ništa drugo, ostavio verodostojan trag borbe naših predaka, trag o njihovim slavnim pobedama.

Slavnim pobedama i velikim podvizima oni su nam nametnuli krst pravednika, krst koji smo odavno negde izgubili i čiju težinu i značaj do dana današnjeg nismo shvatili.