Za sedamdeset godina svog postojanja, kako je predstavljeno u ovom serijalu, rock muzika je prošla na više načina u muzičkom smislu kroz mnogostruka istraživanja i izražavanja, ali je tematski što se tiče ukazivanja na ekološke probleme ostala dosledna svom načinu izražavanja. Tematski jasna, komunikacijom usmerena i porukom kritična. Više od toga ne možemo da očekujemo, jer je rock muzika bila i ostala samo umetnička manifestacija kulture. 

ROCK'N'ROLL JE OSVOJIO MOSKVU BEZ ISPALJENOG METKA (12)

Kao što smo se u našoj priči upoznali, rock'n'roll se rodio u prvoj polovini 20. veka i nesporno uobličio kulturu druge polovine 20. veka stvorivši obrazac za uspeh pojedinca po meri mase kojoj su bili potrebni heroji, i nastavio da živi i početkom 21. veka uticajući na nove trendove i upijajujući čitav niz muzičkih pravaca. Sedam decenija koliko je trajala naša priča je dovoljno dug period da ne bi obuhvatio istorijski i naravno muzički pristup, kao i pristup poruke koju smo predstavili u formi ekoloških rifova. Da bi smo bolje razumeli fenomen uticaja rock muzike na društvene tokove potrebno je da se pozabavimo i četvrtim, uz spomenuta tri pristupa, a to je politika. Sva četiri pristupa razumevanja fenomena rock muzike – istorija, muzika, poruka i politika – se dopunjuju i spregnuto deluju. Nihova isprepletenost je uticala na kulturna dešavanja u kapitalističkim zapadnim društvima, ali i u komunističkim društvima gde su postojale „meke“ kulturne granice. Začetnik političkog pristupa u rock muzici i nesporno pesnik „osporavanja“ Bob Dilan je 1962. godine objavio protestni pesnički manifest Blowin’ in the Wind (U vetru huči, na srpskom u prepevu Dragoslava Andrića). Svojom voljom ili ne, Bob Dilan je posle objavljivanja albuma The Freewheelin' sa pesmom koju navodimo postao predvodnik pobunjene generacije, naročito američkih studenata. Verovatno je Nobelov komitet imao na umu i ove stihove kada je odlučio da mu dodeli nagradu za književnost 2016. godine. Stihovi kao da su pisani danas jer odražavaju ratne sukobe i pretnje kojima smo okruženi:

Koliko li još bombi mora svet da podnese, dok ih se ne otrese?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči – Odgovor u vetru huči.
(...)
Koliko smrti treba da počne da te brine, što odveć ljudi gine?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči – Odgovor u vetru huči.
(...)
Koliko puta čovek može da okrene glavu, da ne bi video javu?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči – Odgovor u vetru huči.

Od samog početka, kako je rock širio svoju muziku i poruku, sve više je upijao protivurečnosti potrošačkog društva u kome je nastao, a koje je kritikovao. Sociolozi pop kulture su vrlo rano ovo uočili i postavili pitanje da li je rock muzika revolucionarna (Anri Torg: Pop i rok muzika, 1975). Pitanje proizilazi iz protivurečnosti da je neodrživo da poruka pobune opstaje i razvija se posredstvom profita i uz pomoć sistema koji kritikuje, a da sistem sa time nije saglasan. Nije namera i nije tema jer je za širu razradu, ali za razumevanje prethodnog je dovoljno naglasiti da je mehanizam društvene kritike ugrađen u sam sistem parlamentarne demokratije i da takvi sistemi dopuštaju kritiku samo do granice ugrožavanja sistema proizvodnih odnosa – kapitalističkog društvenog sistema. Na ovim osnovama je sistem, koji nije stvorio i čak u početku bio protivnik rock pobune, ovaj kulturni talas koristio za ostvarenje nekih svojih političkih ciljeva. Ostaje da pokažemo kako politički pristup deluje praktično u domenu društvene angažovanosti rock muzike, a to ćemo pokazati na primeru dva koncerta koji su održani u razmaku od dvadeset pet godina.

Dve godine nakon što je Frensis Fukujama obelodanio svoj Kraj istorije, mesec dana posle neuspelog puča protiv Gorbačova i tri meseca pre raspada Sovjetskog saveza, u severozapadnom delu Moskve je 28. septembra 1991. godine na pokaznom aerodromu za demonstraciju sovjetskih avio inovacija održan jedan od posećenijih koncerata u istoriji rock muzike – Monsters in Moscow. Na bini se podigla „gvozdena zavesa“, a pred oko milion i po ljudi izašle su heavy metal grupe Metallica, Pantera, AC/DC, Black Crowes. Rock muzika je doprla tamo gde je ranije nije bilo, činilo se da je to kraj istorije i završetak hladnog rata koji je vodio Zapad protiv Istoka na ekonomskom, političkom i kulturnom polju. Atmosfera na koncertu, koji se može videti na DVD-u i klipovima na Youtube, pokazuje raspoloženje u Moskvi u pozno doba prestrojavanja (rus. перестројка). Uzavrelu milionsku masu je nadletao vojni helikopter i obuzdavalo desetak hiljada policajaca uz pasivnu podršku polaznika podoficirske škole koji su bili kordon u prvim redovima. Uzalud, kad je na scenu izašla Metallica i počeli prvi taktovi numere Enter Sandmen sa žestokim rifom koji muzičar rafalno puca iz gitare dok trči duž bine, sve se raspalo. Čak su pitomci raskopčali i skinuli bluze i pridružili se publici pokazujući prema muzičarima „satanine rogove“, simbol hard i metalrock muzike.

Suprotno uvreženom mišljenju „satanini rogovi“ ne znače priklonjenje đavolu, već služe da se otera maler i prizove sreća. Rock koncert Čudovišta u Moskvi je nesumnjivo bio deo paketa zapadne podrške Gorbačovljevom prestrojavanju, ali samo u moralnom smislu i u praktičnom pogledu kao što je organizacija ovakvog koncerta. Mladi Moskovljani su bili nagrađeni za podršku Gorbačovu, koju su od 19. do 21. avgusta iskazali masovnim izlaskom ispred parlamenta i simboličnim stavljanjem cveća u cevi pučističkih tenkova. Strah zbog toka odvijanja puča, koji su neuspešno izveli šefovi najmoćnijih sovjetskih institucija – armije, KGB-a i policije – najbolje je opisao Njujork Tajms u uvodniku dan posle puča: Juče se u SSSR-u zaustavio svet! Svet se nije zaustavio, zemlja Sovjeta je nastavila da hrmalje do 25. decembra 1991. godine kada je prestala da postoji kao suverena država. Vratimo se nakoncert Čudovišta u Moskvi čiju su uzavrelu masu organizatori, bojeći se prekida, stalo upozoravali rečima: Zapamtite zašto smo ovde, da proslavimo našu pobedu! Mladi Moskovljani su proslavili pobedu, državni udar je osujećen, i ništa više od toga jer je rock muzika bez obzira na žestinu tonova i snagu poruka bila i ostala samo umetnička manifestacija kulture. Domete uticaja rock muzike u društvenoj sferi određuje politika, zato se naslov ovog nastavka serijala može preformulisati sa značajnim dodatkom: Rock'n'roll je nakratko osvojio Moskvu bez ispaljenog metka.

Dvadeset pet godina posle pojave rock čudovišta u Moskvi, na suprotnoj strani planete u Havani je prispelo drugo rock čudovište – muzički mastodon grupa The Rolling Stones. Oficijelno glasilo Centralnog komiteta komunističke partije Kube Granma je 24. marta 2016. godine, dan pre održavanja koncerta, objavio vest sa naslovom „Rolingstonsi su već na Kubi“ sa slikom članova grupe kako izlaze iz aviona.

Izaslanici njenog veličanstva održali su besplatan koncert – doduše sponzorisan, pred pola miliona ljudi pristiglih sa Karipskih ostrva i šire –  na kome je Mik Džeger najslavniji frontmen rock muzike više puta ponavljao: Ovo je novo vreme! Novo vreme ima i nove heroje koje su fanovi iz Kolumbije pristigli na koncert predstavili na transparentu sa revolucionarnom ikonom Če Gevare i isplaženim jezikom logoa Rolingstonsa.

Novo vreme ima i nove „pirate sa Kariba“, poput starih kada je početkom 18. veka britanska kruna izdavala tzv. Kraljevska pisma koja su bila svojevrsna pomilovanja i ovlašćenja gusarima za napade i pljačkanje u eri borbe za špansko kolonijalno nasleđe. Do danas mi prepoznajemo simbol tih pirata, zastavu sa belom lobanjom i ukrštenim kostima na crnoj podlozi. Pojedini istoričari gusarenja smatraju da je ova zastava dobila popularno ime Srećni Rodžer prema nadimku za đavola – „Stari Rodžer“. Poruka je bila jasna za mornare trgovačkih brodova koji su se vraćali u Evropu prepuni dragocenog tereta, susret sa gusarskom galijom sa istaknutom zastavom Srećni Rodžer značilo je samo jedno, susret sa đavolom.

U „novo vreme“ neizbežan susret publike sa đavolom je na svakom koncertu Rolingstonsa scensko-muzičkl doživljaj njihove pesme Sympathy for the Devil. Tekst pesme je Mik Džeger, prema sopstvenom kazivanju, napisao za jednu noć inspirisan pročitanom knjigom „Majstor i Margarita“ ruskog pisca Mihaila Bulgakova. Knjigu je autor pisao između 1928-1940. godine, a tek je objavljena cenzurisana verzija u nastavcima u jednom moskovskom časopisu 1966-1967. godine, posle piščeve smrti. Radnja romana govori o poseti Sovjetskom Savezu đavola po imenu Voland. U romanu na jednom mestu piscu Ivanu Bezdomnom đavo kaže da "rukopisi ne gore", i ta nit se provlači kao poruka da bez obzira koliko se vlasti trudile da zabrane i uništite umetnička i književna dela, ideje imaju sopstveni život. Bulgakovljev "Majstor i Margarita" je u to vreme bio kontroverzan zbog svoje alegorijske antisovjetske političke poruke.

Scensko-muzičko izvođenje Privrženosti đavolu koje dožive posetioci koncerta Rolingstonsa je dvojako. Kako smo i predstavili principe razumevanja rock fenomena, u ovom slučaju su relevantna dva principa – muzika i poruka. Ritam kao da odražava „privrženost đavolu“ zbog izuzetne hipnotičke moći čija se sugestivnost bazira na primitivnom afro-južnoameričkom ritmu, koji u moćnoj elektro rock varijanti zvuči zlokobno. Svakom od nas koji smo prisustvovali bilo kom koncertnom izvođenju urezala se vatrena scenografija koja dočarava scenu pakla, a upotpunjuje je poruka:

Dozvolite da se predstavim
Ja sam čovek od raskoši i ukusa
I tu sam već neko vreme
Krao sam duše i vere
I bio sam prisutan kada je Isus Hrist
Grcao u sumnjama i boli
Postarao sam se da Pilat
Opere ruke i zapečati sudbinu.
(...)
Bio sam u Sankt Petersburgu
Kada uvideh da je vreme za promene
Ubio sam cara i njegove sluge
Anastazija je urlala od bola.
(...)
Vozio sam tenk
Stigao do čina generala
Kada je počeo Blickrig
I tela su zaudarala,
(...)
I uzviknuo sam,
Ko je ubio Kenedijeve
A u stvari
Ubili smo ih mi.
(...)
Molim vas dozvolite mi da se predstavim
Ja sam čovek od raskoši i ukusa
Zovite me Lucifer
Jer želim da se obuzdam
I ako me sretnete
Budite učtivi
Saosećajni i sa stilom
Koristite sve proverene fraze
Ili ću vam ukrasti dušu.

Naša priča bi bila nedorečena sa istorijskog principa ukoliko ne spomenemo da je đavo zaslužan za blues, a samim tim i za rock'n'roll. Žitije o Robertu Džonsonu najuticajnijem blues pevaču i gitaristi govori da je on prodao dušu đavolu na raskrsnici blizu jedne plantaže u državi Misisipi u zamenu za virtuozno sviranje gitare. To se odigralo u ponoć kada je Džonson sreo velikog crnog čoveka, koji je uzeo njegovu gitaru i naštimovao je, a potom odsvirao nekoliko pesama i vratio mu je. Posle toga, iako je Robert Džonson prerano preminuo 1938. godine, ova legenda je nastavila da povezuje blues i rock muziku sa đavolom i postaće jedan od čuvenih motiva njene mitologije. 

Članovi grupe The Rolling Stones su sve drugo samo ne sveci, ali je preterana predstava o njima koju je izrekao, pred beogradski koncert, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović okarakterisavši ih kao "bezbožnike koji pevaju demonske pesme". Činjenica da su članovi grupe hapšeni zbog droge i izricane su im mere zabrane ulaska u nekim zemljama, jedan od članova je živeo sa četrnaestogodišnjakinjom za šta je u Engleskoj zaprećena visoka zatvorska kazna (doduše, kad je ušla u punoletstvo oženio se njome) i imigrirali su da bi izbegli visoke poreze u svojoj domovini. Sve im je oprošteno, danas su kao i većina (preživelih) muzičara prve i druge generacije sex & drugs & rock'n'roll epohe postali sinonim za establišment. Mik Džeger je dobio titulu viteza, a svi zajedno su kako se navodi zaradili preko 200 miliona funti. Nastupi su im muzičko-scenski dovedeni do savršenstva, kao i poslovanje kompanije koja ih prati. O tome član grupe Kit Ričards kaže: „Većina naših mudrih poteza u osnovi su praćenje zakonskih odrednica vezanih za poreze. Gde da idemo i u šta da ulažemo. Da li da čuvamo pare ili ne“. Ovo je novo vreme, samo je muzika Rolingstonsa stara u novom pakovanju za emotivna putovanja u prošlost.

Na primeru dva mega koncerta, održana u razmaku od dvadeset pet godina, videli smo kako politički pristup deluje praktično u domenu društvene angažovanosti rock muzike. U oba slučaja, bez obzira na manje ili veće različitosti društvenog i ideološkog porekla pojedinaca koji su činili jedinstvenu publiku, potreba za muzikom kao igrom, duhovnom i telesnom relaksacijom je bila jača od primanja prevratničke poruke koju izvorno rock muzika nosi, u tekstualnom delu pesme ili estetskom delu scensko-muzičke predstave. Rock pokret nije imao moć da dominantno proširi kulturne specifičnosti sa svog matičnog tla na druge prostore sa tradicionalnim kulturnim osobenostima, bez obzira na znatnu masovnost publike i trenutno prihvatanje određenih ideoloških stavova zajedno sa muzičkim vrednostima. Iako je rock muzika u početku imala pobunjenički ton, čak na granici subverzivnog, danas je samo deo konzumerizma potrošačkog društva, i kao bilo koja muzika nema veću moć od oblasti kulture kojoj pripada.

Kraj