Ono što čini jedno mesto posebnim, jedinstvenim, upečatljivim, nisu građevine, veliki trgovi, skupi lokali. Mesto čine ljudi, a njihova vrednost se određuje po broju znamenitih žitelja koje je ono iznedrilo.

Bojnik zato, iako možda površinski i brojčano mali, dao je Srbiji mnogo pobednika i velikana, a značajan vezuje se za jedan duvački instrument – trubu. Zbog toga smo odlučili da ovogodišnji projekat posvetimo ljudima koji su zvuke trube pretvarali u zlato.

Donećemo vam, poštovani čitaoci, sedam tekstova o sedam virtuoza na trubi,mada ih je ovdu Bojiniku znatno više, a počinjemo, logično i hronološki, od najstarijeg, najhrabrijeg i verovatno najznačajnijeg lika – Rustema Sejdića.

Prvi je trubu u Bojniku zasvirao Zite Sejdić, danas gotovo zaboravljen.Njegovim stopama krenuo je sin Rustem. Rođen 1892. godine Rustem Sejdić iz Bojnika ostao je upamćen naravno po svojoj trubi, ali nije mogao ni da sanja u kom kontekstu će mu truba doneti slavu. Njegova ličnost je sadržala, osim muzikalnosti i kreativnosti, jednu retku vrlinu – hrabrost. Upravo ta hrabrost u potpunosti je oblikovala njegov život.

Rustem Sejdić je bio trubač čuvenog Gvozdenog puka. Na Kajmakčalanu kada je nadirala poznata bugarska Rilska divizija Rustem je bez naređenja jasno i gromoglasno odsvirao znak za juriš i Gvozdeni puk je odneo pobedu.

Naime, u noći između 29. i 30. oktobra bugarska vojska krenula je da jurišom povrati Kajmakčalan i da nas sa njega potisne. Dva puta su nas isterivali iz rovova, i dva puta smo se vraćali, ali je treći put po nas situacija bila na ivici katastrofe. U tom trenutku začuo se zvuk naše trube koji je pozvao na juriš. Srbi su odmah jurnuli, i odbacili protivnika.

Sutradan, pukovnik Milić bio je u čudu oko toga šta se zbilo, pa je sproveo istragu, ne bi li ustanovio ko je izdao naređenje da se oglasi juriš. Oficiri su se rastrčali, ustanovilo se da niko nije ništa slično zapovedio, te da je Jablaničanin po imenu Rustem Sejdić na svoju ruku dunuo u trubu te noći.

Izveden je pred komandanta. „Ko je tebe ovlastio da upotrebiš tu tvoju trubu i daš znak za juriš?“, pitao je komandant Sejdića. Rustem slegne ramenima, pa prizna: „Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali“. Pukovnik Milić je istog dana od štaba tražio orden za Sejdića, i dobio ga: u pitanju je bila Karađorđeva zvezda sa mačevima, a izgleda da ga je odlikovao lično vojvoda Stepa Stepanović.

Drugi legendarni događaj dogodio se godinu dana kasnije na Solunskom frontu.

„Odlučio je da se privuče blizu bugarskih položaja koji su bili na nekih sto metara blizu. Otkrio je njihovu zvuk trube za odstupanje i dao znak za njihovo povlačenje. Oni se povlače, a u isto vreme našoj vojsci odsvira znak da krenu u napad“, navodi Tomislav Tomić iz Udruženja potomaka boraca balkanskih i Prvog svetskog rata.

Zbog tog događaja Rustem je odlikovan još jednom, a ovoga puta u prisustvu kralja Aleksandra Karađorđevića i generala Franše d’Eperea.

I posle Velikog rata Sejdić je dobio zasluženo priznanje, te je okićen čuvenom Albanskom spomenicom, jer je pre Kajmakčalana i Solunskog fronta prešao sa vojskom čitavu Albaniju.

Rustem Sejdić mora da bude uzor i primer mladima u čitavom Jablaničkom okrugu. Njegova hrabrost, požrtvovanost, ljubav prema otadžbini je nešto što se danas skoro uopšte ne viđa, a što nam je čini se potrebnije nego ikada.

U Bojniku je pre četiri godine jedna ulica ponela njegovo ime, i time su mu se Bojničani konačno odužili na pravi način.

Sve vrline čuvenog deda Rustema prenele su se i na njegove potomke. Loza je nastavljala da niže uspehe, da se zlatnim slovima upisuje u istoriju Srbije i srpske trube, već sedam generacija Sejdića, Rustemovu trubu čuva njegov čukununuk Nebojša. O Rustemovim potomcima čitajte u narednim tekstovima.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Bojnička truba“, koji naše Udruženje realizuje uz sufinansiranje Opštine Bojnik.