Još u doba SFR Jugoslavije, naša zemlja važila je za izuzeznu vaterpolo silu. Raspadom zemlje u nekim sportovima počeli smo da gubimo kvalitet, ali to nije slučaj i sa vaterpolom. I posle devedesetih godina, ratova i sankcija, nastavili smo da izbacujemo igrače svetske klase, te da nižemo zapažene rezultate.
Ipak, pomislili smo da će se posle 2006. stvari promeniti odvajanjem Crne Gore.
Samo tri godine kasnije dolazi nova, mlada generacija, tek drugi put na svetskim šampionatima pod imenom Srbija. U selekciji više nije bilo Vujasinovića, Ikodinovića, Šapića,… Niko nije ni slutio da će upravo ta generacija dovesti vaterpolo na nivo na kome nikada pre nije bio, i da će u drugoj deceniji dvadeset i prvog veka ta generacija harati vaterpolo scenom.
Malo po malo, mladi momci selektora Udovičića, došli su do finalne utakmice u Rimu, gde im je protivnik bila selekcija Španije. Utakmica je bila neizvensa i na kraju su odlučivali peterci. Odlučujući penal za našu selekciju pogodio je Milan Aleksić, za ogromno slavlje Delfina.
U narednih petnaestak godina Srbija je u vaterpolu uzimala sledeće medalje: Olimpijske igre – 2 bronze i 3 zlata za redom (jedini u istoriji sa tri vezana zlata, 2016-2024); Svetsko prvenstvo – 2 zlata, srebro, bronza; Evropsko prvenstvo – 5 zlata (4 zaredom 2012-2018), srebro, bronza; Svetski kup – 2 zlata, bronza; Svetska liga – 10 zlata i bronza; Evropski kup – 3 zlata!
U periodu od 2009. do 2024. godine, Delfini su potvrdili da je vaterpolo srpski nacionalni sport, i da nam u najstarijem timskom olimpijskom sportu nema ravnih na svetu, a sve je počelo upravo Aleksićevim penalom.
Tim koji je osvojio prvo svetsko prvenstvo pod imenom Srbija, činili su sledeći igrači: Soro, Avramović, Gocić, Udovičić, Gak, Pijetlović, Nikić, Aleksić, Rađen, Filipović Prlainović, Mitrović, G. Pijetlović.
