Retko koji narod osim ličnosti i priča koje su zapamćene u istoriji ima i svoju instituciju koja zauzima posebno mesto.

Prva otvorena u 16.veku, baš u sastavu današnje Srbije, na Dorćolu, kafana odmah počinje da zauzima specijalno rezervisano mesto u srcima srpskog stanovništva. Četiri veka kasnije, u oslobođenoj Srbiji, nije bilo grada bez kafane. Za tih nešto manje od 400 godina, kafana je postala mnogo više od mesta u koje se svraća da se popije kafa ili pojede neko jelo. Kafana je postala mesto u kome su se puštale prve projekcije filmova, odigravale prve predstave, kafana je postala „žila kucavica“ svakom mestu u Srbiji.

Između dva svetska rata, Leskovac je u tom „kucanju“, najviše prednjačio.

Godine 1929. u blizini naselja „Rupe“, Gorča Rakić svome sinu Vladi kupuje lokal i otvara kafanu. Iako stolar po struci, Vlada odlazi u Skoplje gde se doškolovao za ugostitelja. Po povratku iz prestonog grada cara Dušana, počinje sa radom u kafani zajedno sa svojom suprugom Dobrinkom.

Zbog povoljnog položaja koji je zauzimala, „Rakićeva kafana“ je brzo zaživela. U kafanu se moglo doći iz tri pravca: iz današnje ulice Save Kovačevića, iz ulice Stepe Stepanovića i iz Tekstilne ulice; tako da osim stalnih gostiju, u kafanu su dolazili gosti iz čitavog grada.

Posebna pogodnost i profit kafani donosila je blizina okolnih sela (Navalin, Bogojevce, Lokošnica, Golema Njiva), meštani sela bi dolazili petkom naveče, večerali i prenoćili u kafani, te tako se spremali za subotu, koja je u Leskovcu pijačni dan. Kafana se prostirala na osamdeset metara kvadratnih, unutra je imala petnaest stolova, a leti je imala i baštu sa oko još desetak stolova. Služila se domaća hrana i piće, a bio je postavljen i meni sa ponudjenim jelima. Privilegiju su imale isključivo stalne mušterije (obućar Mile, Dobri Čavka, papudžija Branko zvani Trn,...), oni su mogli unapred da naruče jela koja su bila van menija.

Kao i u svakoj, pa tako i u „Rakićevoj kafani“, igrale su se kartaške igre. Ono što je Rakićevu izdvajalo od drugih, bio je sto za bilijar. Redovi su bili toliki da se za samo jednu partiju čekalo i više od jednog sata. Predanje kaže da ko odnese najviše pobeda u bilijaru, biva proglašen za najboljeg u Leskovcu, a kao nagradu dobija roštilj i rakiju na račun kuće.

Petnaest godina ugostitelj i kafedžija Vlada Rakić, radio je sa uspehom i njegovoj kafani u Leskovcu s razlogom je dat status kultne kafane. 1944.godine kafana je nacionalizovana od strane nove komunističke vlasti. Nemajući kud, gazda Vlada se zapošljava u obližnjoj fabrici „Zele Veljković“ i vraća se svom starom zanatu-stolarstvu. U fabrici radi sve do svoje smrti 1951.godine. Na mestu gde se nekada nalazila legendarna „Rakićeva kafana“, danas je sedište mesne zajednice „Dubočica“.

I danas Leskovac i Leskovčani imaju kafanskoga duha, to nikako i nikada neće izaći iz njih. Leskovčani tvrde da ćete najlepša jela probati baš u njihovim kafanama. Ostali su Leskovčani gurmani i boemi.

I dalje su kafane mesto gde se pije i jede; raduje i tuguje; svađa i miri; sklapaju brakovi, mirovi, ratovi, zavere i savezi. I dalje to jeste jedna od najbitnijih institucija za Leskovčane.

Stare će se zatvoriti, a nove otvoriti, bez obzira stara ili nova bitno je sačuvati kafanski duh, bitno je sačuvati leskovački ćef i najbitnije, ono što kafanu čini živom-merak.