Postoje neke neraskidive, nevidljive veze između ljudi bez obzira na to koji je broj kilometara kojima su razdvojeni.
Pokazalo se kroz istoriju nebrojanao puta da je tako i sa narodima. Ma kolika stradanja, zavade, politička neslaganja neki narodi međusobno prošli, ta određena duhovna sinapsa se nikada kroz vekove ne razbija.
Tu nit, taj konac koji povezuje dva bratska naroda, meštani sela kod Medveđe rešili su da obelodane i dodatno učvrste. Jednoglasno su odlučili da mahali u svom selu daju ime po predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Vladimiroviču Putinu.
U centar medijske pažnje ovaj zaseok na obroncima Radan planine dospeva prilikom posete predsednika Putina Srbiji 2019. godine. Meštani mahale u kojoj danas živi nešto više od desetak ljudi spremali su se da ugoste predsednika tradicionalnom vrućom pogačom i rakijom, jakom šljivovicom kojoj su ime, logično, dali „Putinovača“.
Do posete, zbog protokola, naravno nije došlo. Međutim dobro su tu vest propratili čelnici Ruske Federacije. Nekoliko dana nakon posete Putina, u kafanu „Krim“ u Putinovu, čiji je vlasnik Mališa Petrušić dolazi do posete vrlo uvaženog i cenjenog gosta. Na vratima kafane pojavio se ambasador Ruske Federacije u Srbiji njegova ekselencija gospodin Aleksandar Čepurin.
U prisustvu gradonačelnika Leskovca, Gorana Cvetanovića i predsednika opštine Medveđa, Nebojše Arsića, Čepurin je probao čuvenu Putinovaču i uz smeh, piće i razgovor sa našim ljudima poneo je fantastične utiske.
Ovde svakako nismo da prenosimo i prepričavamo vest od pre 3 godine. Ovaj tekst će biti pokušaj da odgonetnemo šta je to ljude nateralo da na takav način daju počast čoveku koji na prvi pogled nije ništa uradio što bi njima istinski promenilo živote na bolje.
Ključ prethodne rečenice moramo tražiti u čuvenoj frazi „na prvi pogled“. Za odgonetanje ovog naizgled čudnog fenomena, koji su mnogi Zapadno orjentisani Srbi ili kako ih analitičar Zoran Ćirjaković naziva „slučajni Srbi“, dočekali ne sa čuđenjem već i određenim gađenjem moramo da se vratimo makar do 1999. godine.
S proleća te godine, najlepše aprilsko i majsko sunce bilo je zaklonjeno avionima i bombama. Srbi ipak bez straha tražili su i zračić svetlosti i tračak nade u uvek bratskoj Rusiji. Pomoći iz dana u dan, iz meseca u mesec gotov da nije bilo. Osećali smo se izdanim od najbližih, ostavljenim na cedilu.
Gotovo iste godine nešto malo, gotovo neprimetno se dešava na kormilu posrnulog diva. Na čelo države dolazi čovek o čijoj je biografiji izlišno pisati. Dok još Rusija zbija svoje redove i oporavlja se od godina urušavanja spolja i iznutra, Srbija se potpuno menja.
Na čelo dolazi, kako su nam tada rekli demokratska vlast i mislili smo da će tada konačno prestati kampanja protiv Srbije i svega srpskog i da će prestati napadi na naše stanovništvo. Napadi nisu prestajali, Srbi su i dalje bili „loši momci“, samo sada za razliku od devedesetih, bez mogućnosti da se makar sami brane.
Ponižena, privredno izmasakrirana od strane raznih „demokratskih“ i „liberalnih“ bankara, prirodno i ekološki osakaćena od strane NATO bombi, Srbija je bila početkom ovog milenijuma nikada jadnija i nikada otuđenija od svog sopstvenog naroda.
Na sve to krenulo je i unižavanje naših žrtava, krivica za rat za koji nismo krivi i sve smo to ćutke prihvatali.
Ipak stariji i veći brat, izgleda da je dovoljno stasao da rešava probleme i u tuđim a ne samo u svom dvorištu. Naš narod je u liku i delu Vladimira Putina, konačno posle ko zna koliko godina video vođu i lidera, pravoslavnog i bratskog sa kojim je mogao da se identifikuje. Video je državu koja će stati u odbranu naše, kada su isti ti koji su nam nametnuli prvo rat, pa sankcije, pa još jedan rat, pa „demokratiju“, hteli kao šlag na tortu da nas nazovu i genocidnima.
Video je običan čovek nekog ko je smeo da kaže makar da je Kosovo i Metohija naše unutrašnje pitanje i da to treba sami da rešimo.
I neka je sve to korist Rusije ili Putina lično i jasno je da uvek u diplomatiji i politici ima koristi, a nikada ljubavi, ovako ne vidi nikakav analitičar, politikolog, novinar, ovako vidi gorštak sa Radan planine, kome to „NE“ rezoluciji o genocidu leči dušu izrezanu hiljadama „DA“ koji su naši političari izgovarali uplašeni novim ratom i novim stradanjima.
Iako su analitičari, diplomate i novinari možda trezveniji, načitaniji ili upućeniji u situacije na spoljnopolitičkom planu, taj vredni, radni i pošteni seljak ne gleda samo na osnovu činjenica, gleda srcem i dušom i samo srcem možemo da objasnimo kako odjednom, pravo niotkuda jedno mesto pa makar ono imalo i deset stanovnika, može da dobije ime Putinovo.