Nekoga čitav život ne znate i ne poznajete, a osećate se kao da je oduvek baš tu, sa vama. Ljudi koji u nama bude takav, jedinstveni osećaj, svakako su retki, daroviti i poseduju određenu neobjašnjivu pozitivnu energiju.
Nečiji osmeh koji smo videli samo iz daleka ili putem malih ekrana u nama izazove toplinu kakvu hiljade drugih osmeha ne mogu izazvati.
Čovek sa takvom vrstom energije se rađa, ali svakako nju mora i nadograđivati.
Takva osoba bio je i čuveni Ljubiša Stojanović Luis.
Kvalitetni muzičari znaju koliko je teško napraviti nešto svoje, upečatljivo, nešto po čemu će naraštaji pamtiti njihove pesme. Retki za tim pečatom tragaju u spajanju žanrova jer je to gotovo nemoguća misija.
Daroviti Leskovčanin rođen 25. juna 1952. godine uspeo je i mnogo više od toga. Mešanjem različitih žanrova, ukusa i kultura napravio je jedinstven ton po kome ćemo ga još dugo pamtiti.
Odrastanje na jugu Srbije svakako obiluje zvukom, pesmom i igrom, pa se neretko baš iz našeg kraja pojavljuju izvršni kompozitori, izvođači, tekstopisci.
Još kao osnovac Ljubiša je zavoleo muziku i odlučio je da svoje muzičko školovanje nastavi u susednom Nišu.
Druga velika ljubav našeg velikog umetnika iz dana kada je bio još dečak bila je gluma. Tačnije imitacija. Zbog izvanredne imitacije čuvenog američkog pevača Luisa Armstronga, Ljubiša dobija nadimak Luis i on mu ostaje zanavek.
Iz Leskovca je Stojanović poneo zavičajnu pesmu, a u Nišu se prvi put susreo sa džez muzikom. Samo genijalnom umu palo bi na pamet da spoji ove dve naizgled nespojive stvari. Luis je pokušao i ne samo da mu je uspelo već je na tome izgradio čitavu karijeru.
Tačka polazišta od koje je verovatno Luis krenuo jeste sličnost između naše narodne i džez muzike. Zvuk nimalo nije sličan, ali ono što povezuje ova dva pravca jeste improvizacija. Dobro je poznato da je džez muzika afroamerikanaca, kada su stvarali svoju muziku oni nisu bili školovani i nisu znali note već su na osnovu svog uha pravili kompozicije. Isto je i sa srpskim pesmama, kolima, serenadama,...
Odmah po završetku srednje muzičke škole upisuje Fakultet muzičkih umetnosti u Beogradu i upravo u tom periodu kreće i profesionalno da se bavi pevanjem. Pored pevanja studirao je i tonski slog sa aranžiranjem i folklorom.
Već sa jedva napunjenih 19 godina na festivalu u Knjaževcu osvaja prvo mesto za moderan aranžman popularne sevdalinke „U Stambolu na Bosforu“. Žiri je bio potpuno zatečen jer se takav rad do sada nije pojavio verovatno nigde u svetu.
Mladi Ljubiša ne ostaje zadovoljan samo time. Otisnuo se u daleki Japan. U Zemlji Izlazećeg Sunca ostvaruje zapažen rezultat na pop festivalu što mu je pomoglo da se još kao sasvim mlad afirmiše i van granica naše zemlje.
1980. godina za Luisa je bila posebna. Tada snima svoju prvu ploču pod nazivom „Ne kuni me, ne ruži me majko“. Ploča je doživela astronomski uspeh i prodavana je toliko da je dosegla takozvani dijamantski tiraž.
Upravo ova ploča proslavlja Luisa i on 3 godine kasnije odlazi na tromesečnu turneju po Rusiji i zemljma tadašnjeg SSSR-a.
Mlađoj publici najpoznatiji je po duetu sa Flamingosima „Ludi letnji ples“, koja je bila apsolutni hit u ranim dvehiljaditima, a i danas je rado čujemo.
Kada bi se pobrojala sva muzička dostignuća ovog velikog čoveka ne bi bilo dovoljno ni nekoliko tekstova. Međutim ono što čini Luisa Luisom, jeste humanost.
Najvrednije je pomenuti to da je svake godine držao kocert u Negotinu, a sav prihod od tih koncerata išao je za decu bez roditeljskog staranja. Kada je sredinom osamdesetih skupljeno i više nego dovoljno novca, deo je otišao za hranu i medicinsku pomoć deci Etiopije, što dovoljno govori o širokogrudosti našeg genija.
Luis predstavlja dušu našeg Juga i našeg Leskovca. Uvek namsejanu, vedru i širuku dušu, ali i dušu koja ume da zaplače gorko i iskreno tako da je i nebesa čuju.
Svi mi u dubini jesmo Luis. Prodali bi sve za merak, ćef i pesmu.
Takav čovek, kakav je on bio rađa se samo jednom. Čovek koji je voleo pesmu i smatrao je lepšom i boljom od vođenja ljubavi i orgazma. Takvoj osobi nisu bili bitni ni novci, ni zlato bilo mu je bitno da uz zvuke trube koje čas podsećaju na Leskovac, a čas na Nju Orleans zapeva „Opa, opa“ i digne ruke onako meraklijski i gospodski.