Zaborav neretko ume da bude čovekov dobar prijatelj.
Zaboravljamo strahove, stresove, traume i upravo nam on omugućava da lakše koračamo kroz život.
Uprkos toj činjenici mnogo češće zaborav je najgori i najpodmukliji neprijatelj našeg bića. Dešava se da čovek brzo zaboravi i preboli čak i one s kojima je bio najbliži, pa i one koje je svim srcem voleo.
S toga ne treba da čudi što smo gotovo u zaborav bacili i velikog junaka kakav je bio Dimitrije Begović.
Postoje ljudi, kao i narodi kojima je na prvom mestu ostvarivanje najniže egzistencije, jela i pića. Takvi narodi čine većinu i njima nije problem vlast, ropstvo ni služenje tuđinu ukoliko to ne ugrožava njihov život.
Oni koji su u manjini jesu narodi i ljudi kojima je iznad svega sloboda i spremni su da plate bilo koju cenu zarad nje.
Vratićemo se za trenutak na sam početak 1917. godine. Evropa je i dalje porobljena od strane Nemaca, Austrougara i Bugara. Rusija usled revolucija i problema u unutrašnjoj politici izlazi iz Prvog svetskog rata i tako znatno oslabljuje poziciju Antante. Činilo se u tom trenutku da će rat trajati večno.
Međutim baš tada na jugu Srbije javila se jedna iskra, želja i vapaj za slobodom. Oni koji nisu sa ostatkom naroda prešli Albaniju ostali su na svojim pragovima da brane vekovna ognjišta.
Bugarski okupator, koji je držao teritorije današnjeg Jablaničkog, Pčinjskog i Topličkog okruga prevršio je svaku meru i narod je ustao na oružje. Glavni razlog bio je bojazan Bugara od probijanja Solunskog fronta od strane srpske vojske.
Zbog toga Bugari su došli na najpokvareniju ideju-regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku kako bi se borili protiv svoje braće.
Nekolicina iskusnih četničkih komita koji su već bili i u Balkanskim i u Velikom ratu rešilo je da se organizuje i pobuni narod protiv zuluma Bugara.
Među njima bio je i poručnik Dimitrije Begović.
Kada pogledamo poreklo Begovića ne treba da čudi odakle junaštvo i odlučnost za slobodom. Begovići potiču od Spajića koji su iz plemena Kuča. U toplički kraj tačnije u selo Dobri Do nedaleko od Kuršumlije doseljavaju se tek u 19. veku prilikom pohare Kuča.
Dimitrije i njegov brat Ivan čim su stasali dati su u vojne škole te postaju oficiri. Sa činovima 1914. godine kreću put Cera. Zbog viteškog ranjavanja (ranjen čak 27 puta), Ivan biva hitno prebačen na lečenje i vanredno dobija čin kapetana.
Ostalo je upamćeno da je Dimitrije bio ranjen u sukobu sa 42. Domobranskom pešačkom divizijom (Vražijom), čiji je član bio i Josif Broz.
Posle velikih uspeha 1914. ali i zbog posledica ranjavanja, Dimitrije odlučuje da se vrati u svoj kraj i tamo zaceli svoje rane.
Nije dugo uspeo da miruje Dimitrije Begović. Vrlo brzo Bugari ulazi u rat na stranu Centralnih sila i okupira jug Srbije. Uz to Bugari ostaju upamćeni po stravičnim zločinima u ovom kraju.
1917. odlučeno je da Dimitrije Begović, junak iz Cerske bitke bude komandant Jablaničkog komitskog odreda.
Iscrpne borbe vođene su mesec dana protiv znatno snažnijeg i brojnijeg protivnika. Posle tih tridesetak dana Bugari su uspeli da razbiju ustanak i uguše ga u krvi nevinih srpskih civila.
Među poslednjima koji je davao otpor bio je upravo Jablanički odred. Bugari odlučuju da pošalju tajno pismo Begoviću u kome mu nude zagarantovan život ukoliko se sam preda.
Na tu ponudu srpski junak je odgovorio ovako: „Ubili ste na hiljade članova porodica komita, ubićete i moju, jer se ja nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje“.
U znak odmazde Begovićevoj ženi su zverski rasporili stomak u sedmom mesecu trudnuće. Dalji opis mučenja bio bi nezamisliv i mučan za neke od čitaoca, napomenućemo samo da su tela majke i još nerođene bebe sahranjena u selu Gajtan. Na taj način, mučenički Dimitrije je platio cenu slobode.
Na kraju Begović je doživeo i izdaju u svojim redovima, jedan od bivših komita otkrio je njegovu lokaciju na Radan planini. 13. januara 1918. godine njegov odred je opkoljen. Prilikom te opsade Begović biva smrtno ranjen i tada dovikuje bugarskim oficirima da će se konačno predati. Bugari su prišli Dimitriju oduševljeni kada su uočili da on u ruci drži dve odšrafljene bombe. Na taj način poletevši u vazduh, a njegovo telo u prah odlazi u istoriju i legendu i staje u isti koš sa besmrtnim vojvodom Sinđelićem.
Da je pravda spora, ali dostižna pokazuje podatak da je sestra Dimitrija, Milica pronašla izdajnika svog brata i odsekla mu glavu 1921. godine. Glavu je odnela načelniku Topličkog okruga, a on je odlučio da je nehapsi, jer mu je delatnost tog „čoveka“ u ratu bila itekako poznata.
Do skora Dimitrije Begović bio je jedini komitski vojvoda iz Topličkog ustanka koji nije imao svoje spomen obeležje.
Međutim pokazalo se da samo veliki ljudi današnjice mogu da sačuvaju od zaborava velikane prošlosti.
Potomak slavnog komite je redovni profesor na Fakultetu političkih nauka, dr. Dragan Simeunović. Upravo na njegovu inicijativu i u saradnji sa nadležnim ministarstvima prošle godine obnovljen je grob i pokrenuta inicijativa za izradu spomenika velikom srpsom heroju što je on na svom Radanu odavno zaslužio.
