Da se određeni događaji slegnu i da ih možemo mirno i objektivno, posmatrati potrebni su dani, meseci, ponekad i godine. Tačno pre nedelju dana odigrao se jedan događaj, jedan meč o kome svakako nije moglo odmah da se piše.
U varljivo toplom oktobarskom predvečerju, dobar deo grada je krenuo ka južnim obodima Leskovca, prema putu za Vučje. Tu se nalazi čuvena hala SRC „Dubočica“, (o kojoj smo već pisali u tekstu „KK ZDRAVLJE LESKOVAC“).
Ovoga puta u pitanju nije bila košarka, bio je ovo sport za koji ovaj grad možda jedino više živi od košarke, u pitanju je bio rukomet. Na megdan domaćoj Dubočici 54 došao je beogradski velikan RK Partizan.
Ovo neće biti klasičan izveštaj o tome ko je pobedio, ko koliko golova dao i kako se rezultat kretao, ovo je pokušaj da se prenese deo atmosfere, deo aplauza i uzdaha, sjajnih golova i odbrana i izvanredne predstave koju su nam priredili igrači oba tima.
Pola sata pre početka same utakmice videlo se da će istoj prisustvovati veliki broj gledalaca. U ovo vreme kada se još poziva na distancu i udaljavanje ljudi jednih od drugih, neki bi rekli da je ovakva slika neprilična i neodgovorna. Ipak šta god ko mislio slika sa punim tribinama osim što je lepa za oko, neophodna je za održivost svakog sporta.
Na istočnoj strani stajao je ne mali broj popularnih leskovačkih „Vukova“, koji su svojom pesmom maksimalno bodrili domaću Dubočicu.
Ipak činilo se da u hali postoje dva domaćina. Partizanovi navijači iz Leskovca okupili su se u izuzetnom broju i cela dvorana je grmela od njihove pesme i skakanja.
Značajan broj osvedočenih navijača crno-belih, ostalo je neutralno i kada je to bilo potrebno davalo je vetar u leđa i našoj Dubočici 54.
Nekoliko stotina navijača i ljubitelja ove muške igre, ustalo je i zajedno pevalo himnu „Bože pravde“. Upravo to jeste temelje na kojem moramo da gradimo naše odnose bez obzira ko za koji klub navija. Leskovčani koji su u ovom susretu navijali za Partizan nisu ništa manje lokalpatriote od navijača Dubočice, to je uostalom kako kaže književnik Božo Koprivica stvar estetike.
Navijanje i jeste proteklo u zdravom duhu, gde su obe grupe navijale za svoje timove, a ne protiv tuđih. Buka je i sa jedne i sa druge tribine bila zaglušujuća i sve je bilo spremno za spektakl. Igrači na parketu bili su silno motivisani, jer se retko ukazuje prilika da i jedni i drugi igraju pred tako vatrenom publikom.
Lopta je letela brzo, tačno, lepo za oko. Pivoti su vodili rovovsku borbu poput kakvih džinova, krila su padala, savijala se i rastezala u šestercu, dok su bekovi sa obe strane bili nešto između umetnika sa loptom i bacača granata.
Veće iskustvo koristilo je Partizanu na početku meča. Nekoliko promašenih sedmeraca Dubočice, omogućila su ovogodišnjem predstavniku Srbije u SEHA ligi da stigne do osetnije prednosti. Izvanredni Pisarić koristio je svaku grešku Leskovčana i brzo stigao do šest pogodaka. Sve to je pratio i preiskusnii golman Đorđević kojem se ovakva atmosfera i podrška „Grobara“ najviše svidela, konstantno je bio u interakciji sa publikom i podizao je svojim bravurama i u 42. godini publiku na noge.
Sa druge strane topskovi udari sjajnog levorukog Grubića ostavljali su u igri Leskovčane do samog kraja i terali čak i navijače Partizana na uzdahe i aplauze.
Ono što svi pravi ljubitelji rukometa vole da vide jeste gol sa više od polovine terena. U tome je umalo uspeo Radulović. U trenutku kada je eksplozivno krilo Dubočice šutnulo na prazan gol Partizana sa svoje polovine, čini se kao da je vreme stalo i da se svima na trenutak zaustavio dah. Ipak lopta je prošla tik pored stative, ali ovaj pokušaj nagrađen je ovacijama obe tribine.
Ono što svakako pokazuje kakvi su Leskovčani ljudi i navijači govori kraj utakmice. Partizan je na kraju uspeo da slavi rezultatom 27 prema 20. Ipak obe ekipe ostale su gotovo pola sata duže na parketu i pozdravljale navijače. Naš grad, naši ljudi ponovo su položili ispit navijanja i čovečnosti sa najvišom ocenom, šta je apostrofirao i trener gostujućeg tabora gospodin Nenad Maksić.
Naša generacija rođena krajem devedesetih godina i početkom dvehiljaditih, gotovo da nije osetila šta znači gosotvanje velikog i ozbiljnog tima u našem gradu. Dugo smo u svim sportovima kuburili u nižim ligama, valjali se u amaterskom blatu i davili se od pristiglih dugova.
Ulazak Dubočice i Zdravlja u najviši rang takmičenja predstavljaju bitne odskočne daske ne samo za sport u gradu, već i za celokupnu sliku grada Leskovca.
Takmičenje naših momaka protiv najboljih u zemlji stvaraće nove heroje i sklanjati decu od poroka, a približavati ih zdravom načinu života i sportu.
Uostalom, kada već pišemo i o Partizanu, formula za značaj sporta u našem gradu može da bude čuveni citat velikog Duška Radoviča: „Imam svake nedelje bar jednom jedan veliki i uzbudljiv događaj, mislim da je fudbal (sport) ili jedan oblik lažnog emocionalnog života ili vrlo važna dopuna našeg emocionalnog života...Danas je nedelja i ja idem na utakmicu“.