Koliko ste samo puta čuli već čuvenu opasku da ste iz kako kažu Leskovac, a ne iz Leskovca. Ovde na prvi pogled, osim manjka duhovitosti, nema ničeg lošeg i podmuklog kod gotovo svih naših sagovornika koji nam nisu sugrađani.

I vrlo je verovatno da toga nema u pomisli našeg sagovornika, koji ne primećuje svoj podrugljiv ton kada neuspelo pokuša da skine naš akcenat.

Većina Leskovčana, dobrodušna, ali i vrlo visprena samo se nasmeje na tako nešto, odgovore potvrdno i nastave dalje. Zbog određenog imuniteta koji smo stvorili ne pitamo se odakle ta ideja o Leskovcu. Ovde naravno nije reč da li smo iz Leskovac ili iz Leskovca, jer u našem govoru nema ničeg za sramotu već samo za ponos, ovde govorimo o tonu i omalovažavanju našeg grada i porekla.

      Kada je od početka 19. veka Vuk Stefanović Karadžić krenuo u misiju reforme srpskog jezika, nije ni slutio kakve će to posledice izazvati po sam narod kroz vekove koji dolaze.

Uzevši za osnovicu jezika dva dijalekta, stvorio je mogućnost da se ostali dijalekti smatraju nedoraslim i manje vrednim. Ipak za to vreme tek oslobođenoj Kneževini Srbiji bila je potrebna reforma jezika, kao i masovno opismenjavanje stanovništva što opravdava deo Vukovog rada. Uz to možemo pridodati i situaciju da su oslobođeni delovi bili upravo oni čiji je dijalekat uzet za osnovicu.

U osmoj deceniji devetnaestog veka dolazi do postepenog oslobađanja starih srpskih teriotorija u koje se ubraja i Leskovac. Doba u kojem je oslobođen naš grad pa sve do početka Prvog svetskog rata, smatra se kao period nacionalnog naboja, patriotizma i ideje o ujedinjenju što je i rezultiralo potpunim oslobađanjem srpskih teritorija na početku dvadesetog veka, te tada još mlad Vukov jezik nije mogao da nanese posledice vidljive golim okom.

Čini se da bi godina u kojoj bi moglo da dođe do laganog degradiranja juga Srbije u odnosu na ostatak novonastale tvorevine Kraljevine SHS može da bude 1918. ili 1919. Ipak uz nastanak nove države nastaje i leskovačko „zlatno doba“, s toga i ekonomski, privredni i kulturni prosperitet grada, tako da je leskovački govor i dalje smatran kao autentičnost i bogatstvo, a ne kao danga i teret.

Ni 44. godina dvadesetog veka, o kojoj je na ovoj stranici toliko pisano kao najstravičnijoj za naš grad, nije ta koja nam je u potpunosti presudila.

Godinu dana posle te čuvene 1944. na vlast dolaze oni koji su odobravali i podržavali bombardovanje našeg grada. Upravo ono što je držalo Leskovac iznad svih ostalih gradova, komunistička vlast rešila je da postepeno, ali sigurno uništava i zatire.

Ekonomija je postepeno slabila gašenjem i preseljivanjem fabrika, uglavnom severno od Leskovca, evropsku modu i stil gradnje zamenili su sivilo i prividna jednakost svih „drugova“, a aristokratija kao nosilac duha prosvetiteljstva i umetnosti ili je proterana ili pobijena i na taj način je stvoren narativ o bogatom severu i sirimašnom jugu. Tako kulturološki i ekonomski poljuljani Leskovčani i dalje su imali svoj govor kao nešto što je vredno čuvati.

Međutim nedugo posle uspostavljenja komunističke vlasti, u našoj prestonici se stvara ili bolje rečeno jača danas poznati „krug dvojke“. Lažna elita i šačica oligarha koji su držali moć i novac, u svojoj pohlepi i neproduhovljenosti prezirali su sve što je drugačije i gnušali se svega što je u Srba ostalo od davnina. Oni koji su držali poluge zlata i moći lako su uočili da nama nije dovoljno samo oduzeti fabrike i novac, potebno je autentičnost pretvoriti u niže oblike, koje će se buduće generacije stideti. Vredno je ipak napomenuti da od ove grupacije ljudi (Srba samo na papiru) nije stradao samo naš grad već i ceo srpski rod. Od njih smo dobili ideje o Hrvatima i Slovencima kao gospodi, a Srbima kao prostacima dobrim samo u ratovima.

I tako, malo pomalo, generacija po generaciju sve ono što je karakteristika i lepota specifična za jedan kraj, kao što leskovački govor jeste, postaje oznaka o manjoj vrednosti.

Oznaka kao takva ne bi bila problem, da je žrtva (čitaj Leskovčani) svesna da joj je beleg stavio neko drugi i da ona zna šta je u stvari. Leskovčani su se nažalost kroz sve ove godine poistovetile sa oznakom. Sa oznakom i osećajem niže vrenosti dolaze i uska razmišljanja, nerazumevanje za veliki ljude i velika dela, zatvorenost i okrenutost sebi. Sve ono što čini jednu palanku.

Ako ne verujete u tu „teoriju“, lakmus papir je svakako brilijantni Siniša Pavić. Sa svojom serijom „Porodično blago“ u kojoj u stilu Nušića i Sremca satirično opisuje porodicu iz Stajkovca, naglašavajući njihove karaktere a ne njihov govor (koji je bilo potrebno prikazati autentično), stvara reakciju kod velikog broja naših sugrađana koji se gade i ograđuju od svake sličnosti sa Stojkovićima i smatraju da Pavić ponižava ovaj kraj. Zamislite da se Nišlije bune zato što Sremac prikazuje „njih“ kao lažove (Kalča) ili Vojvođani jer popovi Ćira i Spira, kao i njihove žene nisu prikazani kao živi sveci.

Taj inžinjering nad našim mozgovima je toliko ušao duboko, da počinjemo da se stidimo svega što je Leskovačko i mahinalno napadamo pisce u strahu da neko sa severa ne poistoveti nas sa Tihomirom ili Žitomirom. Od jednog svetskog grada, za nepunih pedesetak godina uspeli su da naprave učmalu, inferiornu i plašljivu sredinu.

    Obeshrabrenja ipak ne sme da bude. Velika je šteta učinjena nad nama, materijalna, duhovna, psihička. Sanacija te štete može se odraditi na puno načina. Jedna je svakako pripovedanjem mlađim generacijama o tome šta je Leskovac bio i pisanjem knjiga, monografija, stripova na leskovačkom govoru. Druga stvar je vraćanje mladih, talentovanih ljudi iz svih sfera pod skute grada na Veternici i na taj način pospešivanjem onoga što Leskovac može da bude. Jer Leskovac nisu samo govor, igre, šale, jela, Leskovac pre svega čine ljudi.

Na kraju vreme je nemoguće vratiti, ali ono što možemo da vratimo jeste ponos. Ponos zbog onoga što smo, ponos zbog onoga odakle smo.