Ovim tekstom vas, dragi čitaoci, polako uvodimo u naš sledeći projekat koji ćemo u saradnji sa gradom Leskovcem, realizovati u toku ove godine. Projekat nosi naziv “Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata”. Jano je po samom nazivu, da će glavni fokus projekta biti bačen na ovu još nedefinisanu profesiju.
Istorija novinarstva, na neki način u stopu prati istoriju civilizacije. Da bi mogli, međutim, da pratimo razvoj ovog poziva, moramo da definišemo šta u najširem smislu čini novinarstvo.
Novinarstvo treba da predstavlja prenošenje istinitih informacija, pravim ljudima u pravo vreme. Kada ovako postavimo stvari dolazimo do toga da novinarstvom mogu da se bave samo moralni ljudi, spremni da podnesu teret istine, koja u ljudskom postojanju gotovo nikada nije rado viđena i slušana.
Za ovih pet i po milenijuma od nastanka pisma, pojam novinarstva razvijao se, modifikovao, prilagođavao i danas je konačno stigao do svoje najizopačenije verzije.
Novinarstvu u savremenom dobu možemo dati četiri uloge: informativnu, banalnu(zabavnu), manipulativnu i naučno-umetničku.
Preteča svih uloga jeste prva, odnosno informativna. Potreba za prenošenjem informacija sa mesta na mesta, javila se još u prvim uređenijim društvima. Prvim novinarima možemo smatrati glasnike koji su javljali uslove mira, rata, ishode bitaka,... Još u tom vremenu isticala se značaj pravovremene i istinite informacije. Mrtav glasnik značio je siguran rat, a upravo zbog jednog glasnika i bitke na Maratonu, danas postoji najbitnija olimpijska disciplina. Glasnička funkcija novinarstva i danas je preduslov za postojanje celokupne profesije.
Banalna uloga predstavlja prenošenje nebitnih, polutačnih informacija i događaja širokoj publici radi razonode i zabave. Zabluda je misliti da je ova uloga naknadno došla u svet novinarstva. Banalno ili prizemno novinarstvo, razvijalo se paralelno sa prvom i osnovnom funkcijom. Jednostvano, u svetu i državi nije bilo bitnih vesti svakog dana i novinari su morali nečim da se bave umeđuvremenu. Te nebitne vesti, čestu su umele da iznedre duhovite ljude i smešne i bizarne priče. Termin novijeg datuma jeste zapravo mutacija informativnog i banalnog novinarstva-senzacija. Predstavljanje nebitnih stvari bitnima, izvlačenje iz konteksta, nametanje mišljenja, postali su svakodnevica svih medija u svetu. Pojavom interneta i bitnosti broja klikova, priča se više nije prodavala, počeo je da se prodaje naslov.
Treća, manipulativna uloga, gotovo da nema dobrih strana. Manipulativna funkcija medija pojavljuje se tek u 19. veku pri masovnom opismenjavanju stanovništva, a svoju ekspanziju doživljava u 20. veku. Manipulacijom se uglavnom služe države i njeni zvaničnici, i ona je opravdana samo ukoliko se radi kako bi se rešio određeni problem bez dizanja prašine i tenzija u društvu. Glavni primeri očigledne manipulacije putem medija jesu nacistička Nemačka i Jozef Gebels. Ipak, posle Drugog svetskog rata, SAD razvijaju jednu mnogo efikasniju i opasniju mrežu manipulacije. U njoj ne postoji otvoreno ukidanje medija i zabrana tekstova, već svako ko razmišlja drugačije se diskredituje, proglasi se ludim ili takozvanim „teoretičarom zavere“. Takođe na to je dodato i meko prisvajanje manjih nacija eksploatacijom muzike, hrane, filmova,... Zbog svega toga danas možemo da pričamo o globalnom anglo-društvu, što jasno govori da je Zapadni sistem manipulacije masama, bio mnogo uspešniji od bilo kog u istorji čovečanstva.
Naučno-umetnička sfera, bitnija je i uzvišenija od svih prethodno pomenutih. Ovom vrstom novinarstva mogu da se bave isključivo intelektualci u bukvalnom, a ne formalnom smislu te reči. Nekada su takvi intelektualci u novinarstvu imali veći domet i uticaj (Hemingvej, Crnjanski,...). Danas postoje ljudi koji mogu da se porede sa takvim veličinama, ali njihov glas se može čuti samo na par sajtova i u nekoliko nedeljnika ili mesečnika, što je nedovoljno da se šire narodne mase upoznaju sa mislima i rečima današnjih velikih ljudi. Kriza naučno-umetničkog novinarstva, svuda u svetu, jeste kriza celokupnog društva. Rešavanje krize ne znači da ova vrsta novinarstva bude masovnija, jer masovnost svakako nije odlika ni nauke, niti umetnosti. Cilj treba da nam bude uviđanje značaja i davanje prostora ljudima koji su sebi dali misiju da novinarstvo uzvise i učine ga velikim.
Na kraju, nemoguće je iseći jednu od ovih grana, ma koliko ona loša i štetna bila. Sve četiri moraju da koegzistiraju i prepoznaju značaj jedna druge. Ne sme doći do mešanja i stvaranja mutacija, manipulacija ne sme preći u patologiju, a umetničko novinarstvo mora imati ko da čita. Mnogi, samo po zvanju novinari, će reći da narod voli mutacije, senzacije i banalnosti i da zbog kore hleba i tiraža moraju da pišu ono što narod čita. Isti ti novinari nisu ni pokušali da narodu donesu i prenesu nešto korisno i lepo. Od naše generacije mora da krene promena. Mora da počne sa isticanjem suštine i lepote ovog posla, inače će novine, portali i televizije nastaviti da budu prave riznice crnih vesti i još crnjih predviđanja i slutnji.