Period između pada dva carstva. Pada Rima i pada Carigrada. Milenijum je stao izmedju ova dva presudna dogadjaja za sudbinu čovečanstva. Za neke „mračno doba“, za nas to je najsvetlija stranica istorije. U tom hiljadugodišnjem mraku u Evropi, desilo se tristotina godina srpske svetlosti. Doba koje je tako daleko i kom bi i dan danas trebali da težimo. Kako je počeo taj svetli period, tako se i završio. Ključ za rast i opadanje srednjovekovne Srbije nalazio se,ispostaviće se, u jednom mestu, to mesto zvalo se Dubočica.

U našem prvom tekstu, o Stefanu Nemanji, govorili smo o tome na koj način je Leskovac (Dubočica) ušao u sastav Srbije. Tada o početku, sada je reč o slavnom padu i amanetu da se ovaj grad i čitava Srbija kad tad oslobode.

Nikola Skobaljić, po narodnom predanju, rođen je u selu Vina, 1430.godine. Još kao sasvim mlad dobio je titulu vojvode i na upravu mu je dato mesto u čijoj neposrednoj blizini je i rodjen.

Dubočica je tada bila jedan od najjužnijih gradova Srbije. Dodirivala je Osmansko carstvo, osećala morsku so sa Dardanela i sitni, pustinjski pesak iz Anadolije koji su sa sobom donosili krvožedni Alahovi i sultanovi ratnici. Čula je vapaj hodža i osećala mističnu moć derviša. To nije bilo mesto za svakog.

Upravo zbog takvog položaja, Dubočici je trebao vladar koji je imao osobine vuka (po predanju vuk je životinja od koje su Srbi „nastali“). Odvažan, nepokolebljiv, hrabar, Turci su se jednostvano bojali vuka iz Dubočice. Taj strah uticao je da se Turci kolebaju i izbegavaju ovaj grad.

Tako je bilo sve do dolaska jendog od najmoćnijih vojskovodja u istoriji, Mehmeda II Osvajača. Sultan Mehmed dolazi na vlast 1451.godine i odmah je želeo da zada konačan udar Despotovini Srbiji, koja mu je stajala kao jedina prepreka u osvajanju prestonica u Zapadnoj Evropi.

Za odbranu države despot Djuradj Branković formirao je dve vojske. Jedna od tih vojski bila je stacionirana u Dubočici, pod komandom vojvode Skobaljića. Naredjenje iz Smedereva je bilo da, ako dođe do neposrednog sukoba sa Mehmedovom vojskom, grad bude predat, a da će ga povratiti uz pomoć Ugarske, što je pre moguće. Golobradi vojvoda, oštrog karaktera nije ni razmatrao tu opciju, već je odlučio da se ogluši o naredbu svog gospodara.

Zajedno sa svojom vojskom uputio se ka Novom Brdu. Tamo je sačekao Turke i kod Banje, 24.septembra 1454.godine, potukao protivničku vojsku do nogu (u istoriji poznato i kao bitka kod Banje ili bitka kod Leskovca).

Veliki sultan, koji je samo godinu dana ranije osvojio najveći i najznačajniji grad na svetu, bio je toliko razjaren porazom svoje vojske, da je morao sam, lično, iz Konstantinopolja da dođe i osvoji Dubočicu.

Preko već okupirane Bugarske i dolinom Južne Morave, pred zidine grada došao je novembra i zadao konačan udarac. Skobaljić je pružio otpor, ali ipak, na kraju, u povlačenju prema utvrdjenju Zelen Grad na Kukavici, biva uhvaćen i istog dana, 16.novembra 1454.godine, je nabijen na kolac.

Zbog toga što je bio neko ko se po junaštvu najviše približio svetom Knezu Lazaru, naš narod ispripovedao je brojne legende o njemu. Jedna od legendi kako je rodjen ovakav junak, glasila je da je devojka iz sela Vina jela živu ribu skobalja i na taj način zatrudnela. Ili ona kako ga Turci nikada nisu uhvatili živog već je odleteo na svom konju u nepoznato i da će se jednom sigurno vratiti.

Danas od epskog junaka, nama je ostao samo kamen urastao u travu. Ostaci zidina grada koji je nazvan po njegovom imenu, na Kukavici blizu Vučija, loše su očuvani i teško dostupni turistima i ljudima željnim znanja o srednjovekovnoj istoriji Srbije i Leskovca. Možda, gotovo sigurno među nama nema junaka kakav je bio vojvoda Nikola. Niko od nas to i ne očekuje. Ali ono što je dužnost svih nas je to da čuvamo taj kamen, koji svedoči naše viševekovno postojanje, kamen koji predstavlja otpornost i trajanje jednog velikog naroda. Od nas se očekuje da održavamo živu legendu o junaku koji se sam sukobio carstvu, da gajimo kult o Leonidi iz Leskovca, da se njegovo ime nikada ne zaboravi.