Došlo je ono doba godine, kada svi na ulici u medijima, institucijama, pričamo o praznicima. Vaskršnji i prvomajski praznici su postali nerazdvojiva celina u vokabularu svakog prosečnog stanovnika Srbije i svake ispodprosečne radijske ili televizijske voditeljke.

Zašto ovaj dan slavimo i od kada, mnogi neće znati. Znaju, međutim, da je to „Praznik rada“, da se tada izlazi na uranak, pije, jede i kako to već ide redom.

      Ono osnovno što treba da znamo o ovom danu, jeste da se obeležava u znak sećanja na davnu 1886. godinu kada su u SAD-u, odnosno u Čikagu, izbili masovni radnički protesti, koji će poslužiti da se kasnije poboljšaju prava radnika. Na prvi, a verovatno i na drugi pogled, reći ćete da u ovome nema ničeg lošeg, da je vredno poštovati prava radnika i da u to ime treba nazdravljati i slaviti. Ipak, nije sve kako se čini na prva dva pogleda.

Moramo prvo sebi postaviti pitanje, ko je te 86. godine devetnaestog veka izašao na ulice Čikaga? Odgovor je očigledan- radnici. Taj odgovor deluje nam prost, logičan i tačan. Ako postavimo sebi još jedno pitanje, koje glasi: „Ko su i šta radnici?“, možemo doći postepeno do odgovora šta je suština prvog maja, i kako je taj dan istorijski mutirao i opstajao.

Svako naučno otkriće, gotovo po pravilu, ima izumitelja sa svetlim idejama i bogataša koji taj izum zna da unovči. U periodu 19. veka izuma je bilo mnogo, a ljudi koji su ubirali plodove još više. Toj industrijskoj revoluciji bili su potrebni resursi. Po svakoj logici, nema boljeg i poslušnijeg resursa od čoveka. Veliki korporacije su to znale i krenule su u hipnozu celokupnog stanovništva. Naslov same hipnoze bio je „Život u gradu“. Trebalo je ubediti ljude da je bolje raditi 10 sati na tuđoj mašini, nego 10 sati na svojoj zemlji. Uz malo šminke i mnogo laži, taj plan se relativno brzo ostvario. Nudeći ljudima laku zabavu, dobre opijate i zanimljive igre u gradu, načinile su firme od slobodnih ljudi robove. Može se reći da je tako nastala radnička klasa.

Mnogi će reći da u feudalnom društvu nije bilo slobodnih seljaka i da su i na toj zemlji bili robovi. Sve i da je tako pitanje koje se nameće svima, koji stvaranje radnika vide kao slobodarsku stvar je, da li radnici imaju obezbeđen krov nad glavom i koru hleba ili čak i danas ne znaju da li će im poslodavac produžiti ugovor i da li će imati da plate kiriju za sledeći mesec?

Jasno je da su slobodni seljaci postali robovi, a da su robovi postali još teži robovi ubačeni u začarani krug, bez mogućnosti bekstva.

U našoj zemlji taj proces počinje posle Drugog svetskog rata. Zemlja je oduzimana i ljudi jednostavno nisu imali kud sem u grad i u fabriku. Sve to maltretiranje ljudi sa sela, puštanjem propagande protiv seoskog načina života, napravila je fenomen da kod nas reč seljak ima pogrdnu notu. Od čoveka radnog, vrednog i sposobnog, koji je spreman da da svoj život za otadžbinu, za nekoliko decenija komunizma, seljak je postao sinonim za nekulturnog, prostog, bahatog i nevaspitanog čoveka. Zato je danas pojedinim mladim meštanima sela, ispod časti da rade na svojoj zemlji, već će radije za minimalac raditi u privatnoj, stranoj kompaniji.

Retka pozitivna stvar koju je donela ova moderna seoba i pustošenje, jeste opismenjavanje. Daroviti ljudi imali su veći i lakši pristup znanju, i tim znanjem mogli su da teže slobodi. Koliko je to kod nas bilo moguće, u sistemu koji je književnost i umetnost koristio samo u propagandne svrhe i u kome su religiozni ljudi smatrani nenaprednim i zaostalim, zaključite sami.

Kada se ovako postave činjenice, uočljivo je da naš narod nije mogao tako slepo da poveruje u ovu celokupnu priču, jer komunisti nisu mogli, za razliku od liberala i neoliberala, da običnom čoveku daju bejzbol, koka-kolu i hot dog, te da ga tako učine srećnim. Umesto toga, davali su im jeftine konzerve u kojima će živeti, plaćali su narodu jeftina letovališta deset dana godišnje i time su rešili problem, sve osim jednog. Narod je voleo da praznuje i da slavi. Amerikanci su imali svoj Dan nezavisnosti, a šta su mogli da smisle jugo-komunisti. Šta drugo nego Prvi maj. Preuzeli su par obrazaca iz tradicije naroda, kao što je jutrenje na Đurđevdan, gozba i okupljanje za slavu, umesto ikone dali su nam Titovu sliku i petokraku,...

Malo po malo, Srbi su to prihvatili i ovaj dan je postao najisčekivaniji dan u celoj godini.

Istorija i papir trpe sve, ali šta ćemo sa današnjicom? Komunizma i Tita (zvanično) nema već skoro pola veka, a problemi su nikad veći. Prvi maj i Vaskrs gledaju se istim očima i na isti način. Gledaju se kao slobodni dani za viđanje sa porodicom i prijateljima, bez ikakvog osećaja o značaju jednog i beznačaju drugog dana. Vaskrs i Prvi maj predstavljaju priliku da se otputuje negde, da se čovek opusti. Da se opusti na Veliki petak? Neka bude tako.

Vaskrs i prvi maj postali su dani nenormalnog prežderavanja i opijanja, bez ikakvog osećaja da vaskršnja gozba predstavlja nagradu za sedmonedeljni post i odricanje i samo tada ta gozba ima smisla. I samo kada se okupi porodica oko stola i sveće, i podeli tu gozbu, praznici imaju smisla. To je glavna razlika između hrišćanskih i lažnih praznika. Hrišćanstvo nas uči da nema nagrade bez žrtve, samo žrtvom i samo strpljenjem nagrada je prava. Kakva je nagrada Prvi maj? Ždere se, pije se bez ikakve ideje zbog čega se to radi.

Najveći problem u svemu ovome predstavljaju ljudi koji sebe nazivaju Srbima, pravoslavcima, koji bi život dali za Hrista, a nisu promašili da okrenu prase za Prvi maj, makar se on padao usred posta. Znam da svi vi, dragi naši, koji sada ovo čitate kraj hladne reke, sa još hladnijim pivom u ruci, sa mirisom roštilja i ćumura u nosu,  možete pomisliti: „Šta li ovaj priča?“. Ipak, kada alkohol ispari, kada se hrana slegne, pročitajte još jednom ovaj tekst i zapitajte se da li vredi praznik praznovati bes smisla i značenja i u čije ime se svi opijamo i prejedamo. U ime korporacija, Tita, komunizma, radnika, u ime koga i čega? A do tada srećan vam Praznik rada.