Obavezna, školska lektira, vrlo često predstavlja mač sa dve oštrice. Sa jedne strane uloga i funkcija obaveznog čitanja nekog dela jeste u opismenjavanju omladine i širenju vidika svakog pojedinca. Ipak, u adolescentnom periodu dolazi do pojave bunta, i sve što je obavezno čini se kao teret. Na taj način veliki broj učenika dobija odbojnost prema čitanju.
Osim toga možemo postaviti pitanje, da li su dela u okviru školske lektire primerena za srednjoškolski uzrast? Najbolji odgovor na to pitanje može nam dati „Stranac“ Albera Kamija. Jedna mala, neobimna knjiga u kojoj pratimo lika po imenu Merso, bez preteranog zapleta, bez epskih scena. Srednjoškolcu sigurno nije jasno koja je poenta knjige.
Oni koji su malo dublje proučili delo francuskog Nobelovca, gotovo sigurno dolaze do termina – egzistencijalizam.
Egzistencijalizam u najkraćim crtama možemo objasniti kao pravac u filozofiji u kom se izučava čovek kao individua u apsurdnom svetu, odnosno bliže rečeno, želja individue za življenjem autentičnog života u apsurdnom sistemu. Pripadnici ovog pravca su, pored Kamija, i neki od najistaknutijih filozofa i književnika devetnaestog i dvadesetog veka: Kjerkegor, Dostojevski, Niče, Sartr,…
Pogrešno tumačenje Kamija, pogrešno tumačenje egzistencijalizma, može čoveka dovesti u ozbiljnu zabludu. Ova grana filozofije svakako stavlja u prvi plan čoveka kao jedinku, i naglašava nelogičnost i apsurdnost društva, ali nikako to ne znači da je čovek izgubljen i da treba da bivstvuje samo sebe radi, a naročito tako nešto nije dozvoljeno umetnicima.
Zato Kami, izgovara prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost 1957. godine, sledeće reči:
„Ne mogu da živim bez svoje umetnosti! Ali, nikad nisam ovu umetnost stavljao iznad svega. Ako mi je potrebna, naprotiv, to znači da je ne odvajam ni od čega i da mi ona dozvoljava da živim ovakav kakav sam, na istom nivou sa ostalima.
Umetnost nije, po mom mišljenju, nekakvo usamljeno uživanje.
Ona može da uzbudi veliki broj ljudi i da im pruži povlašćenu sliku zajedničkog bola i radosti. Ona, dakle, primorava umetnika da se ne izoluje, potčinjava ga najponiznijoj i najuniverzalnijoj istini. I onaj ko je često, izabrao svoj umetnički poziv zato što je osećao da se razlikuje od ostalih, ubrzo uviđa da će samo time što neguje svoju umetnost, i svoju različitost, priznati svoju sličnost sa svima.“
