U ranim godinama dvadesetog veka kiematografija, predvođena Holivudom, doživljava svoj procvat. Omiljeni hobi čitave posleratne omladine (Prvi svetski rat), postaje upravo gledanje lepih ljudi i žena u pokretnim slikama na velikom platnu.
Kako je Leskovac između sva svetska rata u svakom segmentu bio u korak sa Evropom i svetom, ne čudi što je sam grad imao nekoliko „bioskopa“. Filmovi su se u tom periodu uglavnom emitovali po kafanama, a najpoznatiji od svih bio je Slavujev.
O Slavujevom bioskopu ispričane su legende, a Sava Dimitrijević je njegov značaj ovekovečio i u jednom romanu. Ove „Leskovačke subote“, prenećemo samo delić duha čuvenog Slavuja.
Dušan Stanković i njegov sin Dragutin Dragi, obojica poznati po nadimkom Slavuj, iako ugostitelji, svoje mesto u istoriji Leskovca zauzimaju kao najbolji kinooperateri i veliki prijatelji „sedme umetnosti“.
Ton-kino „Slavuj“ je imao najkvalitetniji repertoar, na programu su bile čak i ekranizacije opera: Prodane neveste Bedžiha Smetane, sa Jarmilom Novotnom i Vilijemom Dongarfom, Masneovog Don Kihota sa Fjodorom Šaljapinom u naslovnoj ulozi.
Dakle, osim promocije filma, Slavuji su imali značajan doprinos u prosveti i kulturi stanovništva u našem gradu.
Za kraj, valja se prisetiti sećanja Dobrivoja Nikolića:
„Došja prvi nemi film u Leskovac koji se prikazuje u bioskop kod Dragi Slavujčeta i za vreme predstave Dragi Slavujče je davaja komentar na publiku.
Eve vidite na onuj ženu što gu vidite levo na platno, onoj desno gu je muž. Muž gu mlogo voli i mlogo je dobar i pošten čovek, ali ona droca pa ga radi, jerbo onoj u sredinu gu je švaler. Al na kraj on će gi pretupa za toj što ga rade ss švaleraciju i drugi mangupluci.“
U ovih par redova sećanja jednog čoveka, prikazuje se savršeno, iako Slavuja odavno nema, duh jednog grada koji je uprkos svemu još uvek prisutan.
